Redakcija Hladno jesenje lišće letelo je oko moje glave, dok sam se sasvim nesigurno, kao da nešto slutim, peo po strmim uvalama poljskog puta koji je vodio do seoskog groblja. Tamo, to isto lišće se poput rikošeta, nošeno košavom, vraćalo i taložilo između nadgrobnih ploča, gde su bela lica sa izbledelih fotografija, gledala u novo izgrađenu seosku crkvu, smeštene na brdu sa druge strane. Pomislićete, dosadan prizor. Slažem se sa vama, ali meni je na tom groblju sve. Tu između nekoliko spomenika nalazi se spomenik moje maćehe Milene. Ja svoje roditelje ne poznajem, ona me je očuvala. Zato sam danas iz poštovanja prema njoj došao u selo, o ovim zadušnicama. Uželeo sam je se, pa da malo sa njom popričam.
Gledam tako u njenu sliku, sa koje samo što ne progovori i ponudi me slatkim vanilicama koje je često mesila, kad odjednom čujem neki žagor, dole iza trešnje u pravcu groba Petrijinih. Petrija je bila imućna žena, ponašala se kao hajduk, čak je i njen suprug morao da je sluša. Čujem tamo neka žena u crnom prišla jednom prosedom čoveku sa beretkom. Njega sam odmah prepoznao, to je Raša Petrijin unuk, došao na grob svojih predaka, a ova žena mi je poznata, ali je nisam prepoznao dok se nisam više približio i počeo detaljnije da osluškujem njihov razgovor.
– Ja sam Nada, Milentijeva žena. Ne znam, da li se sećaš Milentija. On je služio kod tvog oca na imanju, ali je kad si ti još bio mali otišao. Dete na pogrešnom mestu pališ sveću, nije tu tvoj otac, reče, mala proseda žena čija je raštrkana kosa bila obavijena crnom svilenom maramom.
– Vaš muž je radio kod moga oca, ne sećam se. Kakve veze ja imam s tim. Šta hoćete od mene? Kako moj otac nije ovde? Upita zbunjeno i uplašeno Raša, proćelav sedi starac, držeći u drhtavoj ruci žutu voštanu sveću koju je naručio od oca Milosava, da mu je iz crkve donese.
– E, dete, u crno nas taj čovek kome ti sveću pališ zavio. A nije on ni kriv toliko, koliko ona tvoja majka, mir ne našla ni na onom svetu, ljutito kroz suze progovara starica.
– Ja vas ništa ne razumem. Ako hoćete da vam podelim nešto, uzmite za dušu pokojnicima i idite svojim putem, nemojte da me ljutite. Seoski tračevi me ne zanimaju, ja sam ozbiljan čovek, reče Raša, pa poljubi majčinu i očevu sliku i poče da kadi oko groba kadionicom u kojoj gori tamjan, posipajući vino oko groba.
– Ne, ne ne, nije, nisi ti ništa kriv. Ne zameri, Bog neka svima odredi po zasluzi. Meni je evo zahvaljujući njemu, osamdeseta. Ali moja savest nije čista, noćima ja ne spavam, prevrćem se, šetam, ljudi se krste. Zašto? Veliki teret na mojoj duši leži. Tajna leži koja bi mogla da promeni tvoju sudbinu, ali ne i život, nisi mlad, za povrtak u prošlost je kasno. Ja svoj greh moram da okajem, ne zameri. Kriva sam što sam bila Milentijeva žena, a on jer se našao na pogrešno mesto u pogrešno vreme. Eto! Reče žena nesigurnim glasom, pripremajući se da kao pred ispovest svešteniku na samrti ogoli teret svoje duše.
– Recite zaboga ili idite, ja nemam živaca više, reče Raša, kao da ga to toliko ne dotiče, ali ipak zanimalo ga je o čemu se radi.
Dok su oni tako razgovarali, a ja sve to posmatrao kroz lišće trešnje koja se raširila iznad groba. Sledio sam se, zar ja da budem još neko ko će na svojoj duši nositi nečiju tajnu, a neće smeti nikome da je otkrije. Krivo mi je bilo što sam se tu našao, što ću čuti to. To će me peći, ali nisam mogao da se sklonim, kao da se ništa nije dogodilo. Ostajem i nastavljam dalje da slušam. Milentijeva žena Nada je već uveliko počela da razmotava klupko tajni koje nosi na srcu.
– To je bilo opasno vreme, te 1943. godine mobilisano je u selu sve što je moglo da nosi pušku. Rat je uveliko trajao, beda, jad, plač svuda. Sa vojnicima ode i tvoj otac Radivoje, a samo što se bio oženio lepom mladom ćerkom seoskog pandura, Stanijom. Moj Milentije im služio. Kaže on, danas bila svadba, a uveče nagrnu vojska i ode tvoj otac u partizane. A majka osta sama kod svekra i svekrve, ali ona imaše posebno svoj kućerak jer ti otac tada nije govorio sa ocem i majkom, posvađali se oko neke imovine, ali to sigurno znaš bolje nego ja. Majka ti beše mlada. Iako je bio rat u selu, za Rezipovest organizovan je vašar, i tako ti se u nju zagleda jedan mladić, Danilo se zvao, koji nije bio mobilisan jer je vojsci služio kao kurir u selu. Zagleda se on u tvoju majku, dugo ga je ona odbijala, govorila je da joj muž ratuje. Ali noći su bile hladne, a želja u srcu ogromna. Često je noću na mesečini zamišljala muškarca pored sebe. Popustila je pred željama svoga greha i noć provela u kući sa Danilom, svekar i svekrva ništa nisu primetili. Ali jadni moj Milentije jeste. Prošao je noću pored kuće i čuo uzdahe iza vrata i zamagljene prozore od topline strasti… žena zastade, nakašlja se i izvadi malo čokanjče žute ose, rakije iz korpe, ispi tri puta.
– I šta je bilo s tim? Pita zabrinuto Raša, a u sebi moleći da prestane, da ne sazna istinu koju sluti.
– I, vrati se otac tvoj iz rata! Sačeka ga moj Milentije, dovede ga pred kuću, a ti se igraš u avliji. Pitao se otkud dete kada sa tvojom majkom nije ni okusio slast bračne postelje. Odmah je pritisnuo da mu kaže, ćutala je i nije ništa rekla, a moj naivni Milentije da bi skinuo greh sa duše sve ispričao, nije ni znao kakvu će to oluju doneti. Posta tvoj otac prvi Komunistički kmet u selu, a Milentije pomoćnik, odmah naredi da se kao izdajnik naroda tvoj pravi otac Danilo zatoči u seoskoj opštini. Tamnovao je Danilo tako sam, mom Milentiju je poslednji put mahnuo sa prozora, ali drugi put kada je Milentije došao da ga vidi, prozori su bili zakrečeni, ubijen je, da mu se grob ni ne zna. Majka ti od bola skočila u bunar, a moj Milentije prestade da služi kod tvojih. Teška je ta tvoja sudbina dete, reče žena, nekako olakšano, kao da je okajala sve svoje grehe i sada može mirno da čeka smrt.
– Ti me lažeš, ti si veštica, sve si izmislila, pijanduro matora. Mrzela si moju porodicu i sad se ovako svetiš. Ništa ti ne verujem, plakao je ovaj pedesetogodišnjak, moleći Boga da ova starica ne izvadi neki materijalni dokaz, ali ga onda pogodi grom.
– Ako mi ne veruješ, Milentije je svoj greh ostavio u ovom pismu, pročitaj ga, lakše je ako znaš ko si, ceo život si živeo u laži, nije lako to, starica izvadi iz korpe staro, ižmijeno, požutelo pismo i baci ga na Petrijin grob. Neka se Bog sažali i na mene i na tebe, ja svoje odužih, podiže korpu i pođe, posrćući i ispijajući poslednje kapi ove žute rakije.
Nisam verovao šta sam saznao, a nisam želeo to da znam. Život je nepredvidljiv, nikad ne znaš šta možeš da očekuješ i kakav će te grom pogoditi. Posmatrao sam Rašu i dalje, čekao je da žena ode. Zgrabio je pismo, otvorio, čitao nekoliko puta. Suze su sa njegovog lica kapale brže nego vosak sa sveće koju je svojim precima zapalio. Nisam smeo da budem ovde, ovo je privatna stvar, a ipak sam tu i gledam ga, potajno uživam, a potajno patim što nisam njegove sreće. To je prokletstvo našeg naroda što nekome zavidimo i kada je loše i kada je dobro.
Mrak polako pada, krenuo sam kući, ostavio sam ga da se isplače, smiri i pomiri sa sudbinom, da je celog života verovao da je neko ko nije. Žao mi je bilo što sam sve to posmatrao. Mada, bolje je da sam ostao sa njim, ali mi nikada ne možemo da znamo kakva sudbina koga očekuje, tako pravdam sebe, a savest me izjeda.
Sutradan čujem u seoskoj kafani da je na grobu sinoć pronađen leš muškarca koga su pronašli lovci koji su lovili okolo groblja… Izletao sam iz kafane, jecao, nisam mogao da se smirim pritiskalo me je to što jedini znam uzok njegove smrti, a to je da je čitav njegov život bio greška, i sa pogrešnim ljudima. Jedino znam njegovu životnu priču, za noć je izgubio identitet, sve za šta je živeo odnelo je vlažno jesenje lišće a u ruke mi vetar donese ono pismo sa groba.
