Marko Mirković: Poslednji list

U dvorištu stare, oronulim blokovima, zidane kuće sa tamnim zavesama na rešetkastim prozorima proteže se nekoliko vrsta drveća. Baš tamo ispod onog divljeg kestena glumica je najviše volela da sedi i čita, kad bi se odmarala od napornih premijera ali i dugih snimanja različitih filmova svog muža.

Taj kesten su zasadili njeni roditelji, dok je bila majci u stomaku. Posle je otac otišao u rat i više se nikada nije vratio. Vera, tako se glumica zvala, seća se kako joj je majka jednom pričala da je kesten zasadila zajedno sa njenim ocem i da je on želeo da se dete zove Vera,  i da bude glumica kao što je njegova majka bila. Kasnije je Vera uvek ispod kestena razmišljala o ovom događaju sedeći na jastuku od kineske svile koji je dobila na poklon od kineskog ambasadora, na jednoj uspešnoj turneji glumačke trupe.

Vera se razbolela, dugo nije igrala u pozorištu tako da je upravnik ozbiljno razmišljao da je zameni. Njen suprug Francuski reditelj Anri, rešio je na njen nagovor, da je zameni u svom najnovijem filmu „Vera“, šuškalo se i pisalo da će tu ulogu dobiti mlada i perspektivna glumica Rakela Ferari, ali glasine nisu bile tačne.

Bez obzira na sve, Anri je bio odsutan od kuće. Od kada je stara kućna pomoćnica Berta umrla, njena ćerka Katarina je ostala da pomaže glumici. Napolju je bila jesen, a što je čudno, na kestenu je ostao samo jedan list i on je pretio da će se svaki čas otkinuti, kao da je slutio neku veliku promenu.

Vera zna da boluje od neizlečive bolesti, nada se, vidi pozorišna svetla da će se izboriti.

–          Katarina, Katarina, molim Vas, odškrinite mi ove prašnjave zavese. Želim da gledam svoj kesten, rekla je molećivim glasom.

Na vratima, sva zadihana, pojavila se kućna pomoćnica, toliko je trčala da se i saplela na malom uzvišenju od raskošnog persijskog tepiha, poskidala je tamne zavese, i za tili čas, osvetlila je oronulo glumičino lice.

–          Gde je Anri, da li je dolazio, pitala je pomoćnicu.

–          Nije gospođo, rekla je pomoćnica.

–          Kada dođe, neka mi se javi. Hoću da zove upravnika pozorišta, čula sam nešto moja rođaka Milica mi je pričala da će doći do velikih promena. Moram da odigram monodramu „Verin život“ … moram. – nakašlja se glumica od silne vike.

–          Dajte mi onu moju crvenu kutiju Katarina, molim Vas, zamolila je pomoćnicu.

I pomoćnica je skinula sa ormara veliku crvenu kutiju, kad u njoj pozorište u malom. Odjednom Verino lice se ozari, srećna i vesela, ređala je figurice i počela da režira. Ubrzo je izgradila priču i likove, i sve to zapisivala u jedan notes crvenom hemijskom.

Ipak, život odnosi najbolje. Dok je Anri imao žustru raspravu u pozorištu u kom je Vera radila, jer su želeli da sa repertoara skinu Verinu monodramu. Poštar je već nosio pismo za medije u kome je uprava, bez imalo srca, napisala da se Verina monodrama skida sa repertoara.

Za to vreme, negde oko četiri sata po podne, vetar je počeo snažno da duva, list na kestenu se sve više klatio a sunce peklo kao nikada do tad. Oblaci su se brzo smenjivali, čas crni, čas tirkizni, a Verino srce odbrojavalo je poslednje minute do zakazane predstave na koju nikada neće stići.

„ Ko te ima taj te nema,

Ko te nema, taj te sanja,

Ko te sanja, taj te ljubi,

A ti  o tom pojma nemaš“, čarobna pesma se čula sa radija, Vera je već izašla u dvorište, pomagala se štapom. Katarina i pored zabrane doktora Petrovića nije uspela da je spreči da uživa u zalasku sunca, pored dobrog starog kestena njenog detinjstva.

Anri je žurio kući, znao je dobro šta se sve može desiti ako njegova voljena supruga sazna da je monodrama skinuta sa repertoara, ali ipak taksi je presporo vozio, da bi Anri bilo šta učinio za svoju suprugu.

Na radiju su se menjale pesme, Vera se nadala da će uskoro čuti i najavu njene večerašnje predstave, ali ništa od toga. Već nasuprot tome  spiker Radio Beograda je prekinuo program:

–          Važno saopštenje, Narodno pozorište je donelo odluku da se monodrama „Verin život“, skine sa repertoara ovog pozorišta. Uz obrazloženje da je glumici ugroženo zdravstveno stanje a to je za naše vesti potvrdio i doktor Petrović.

Tako je glasio metak, koji je direktno pucao u Verino već ranjeno srce. Podigla je ruke visoko ka nebu, odglumila je poslednju scenu životne predstave.

–          Zbogom, zbogom, zbogom, pozorište! Talijo, uzmi me i primi u svoja nedra, da zajedno režiramo sa nebeskim glumcima predstave u čast boga Dionisa. Predajem ti svoju dušu boginjo teatra, neka je život na ovoj zemlji bio samo odigrana prolaznost, a život nebeski, neka mi bude večni. Majko, pričekaj me, dolazim ti!

To su bile poslednje reči, na trenutak je sela na svileni kineski jastuk, njene ruke su podrhtavale, niz krajeve suvih rozih usana počela je da pada krv i odjednom glumica je prestala da diše, a na njenu glavu sa divljeg kestena pao je poslednji list.

Marko Mirković je rođen 1991. godine u selu Plažanu kod Despotovca, Srbija. Završio je srednju poljoprivrednu školu u Svilajncu i Fakultet za kulturu i medije, smer novinarstvo na Megatrend Univerzitetu u Beogradu, sa prosečnom ocenom 9,79. Školovanje nastavlja na Filozofskom fakultetu u Nišu gde je upisao master studije žurnalistike. Godinu dana volontira u listu „ Novi put“ iz Jagodine, dopisnik je i saradnik nekoliko portala „ Iserbia“, „Bulevar umetnosti“, „Info–centrala“, „Bašta balkana“, „serbian.ch“. Povremeno piše članke i za „Afirmator“, „Istoriju“ i druge časopise. Šaljive tekstove je objavljivao u listu „Šipak“. Pored novinarskih tekstova, piše poeziju, prozu, prikaze i kritike književnih dela. Dobitnik je druge nagrade za kratku priču na Prvom Međunarodnom festivalu poezije i proze za decu i mlade „ Žarko Aćimović“ koji organizuje „Scena svih kreativnih“ iz Novog Sada, pre ove dobitnik je i dva treća mesta na istoimenom festivalu koji je bio posvećen i Magdi Simin i Janošu Siveriu. Književna kritika romana Dragog Tasića „Pod senkama Jestonije“, osvojila je drugu novčanu nagradu i objavljena je u zborniku „Mladi o prozi i poeziji Dragog Tasića“ a izdavač je Presing, Mladenovac, 2014. Pored druženja sa perom, Marko je umetnički rukovodilac dečijeg ansambla u KUD-u „ Plažane“, istražuje folklornu  tradiciju i istoriju svoga kraja.