Mika Antić se označava kao omiljeni pjesnik djetinjstva koji je odlično umio da poetizuje emocije male i velike djece. Ali se previđa da je Mika iza sebe ostavio brojne crteže, kolaže, uljane slike… Ispod slika je, često, ostavljao i zapise u jednoj rječenici: Biti zaljubljen u strašno široka jutra, Pijanom je i mesec sunce… Mika je samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu… Mikin slikarski moto bio je slikati dahom, a ne bojom, prolaziti kroz platno kao što se prolazi kroz svjetlost, slikati beskraj u prostoru, slikati da bi bio čovjek, ne da bi bio slikar. Sa strašću je tušem crtao krokije, aktove, portrete. Umazan slikarskim bojama do vrata stvarao je akvarele, rijetko ulja. Opčinjen svjetlošću često je slikao suncokrete. Učestvovao je na tridesetak izložbi, od kojih su polovinu predstavljale samostalne izložbe.
Miroslav Mika Antić
.
AKO NE POSTANEŠ ČOVEK NA ČAROBNOJ STAZI ŽIVOTA…
.
Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.
Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.
U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao… kupao…
ponosio se tobom…
nemušte reči sricao…
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.
Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.
Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?
Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali?
– Tata, škripi u braku…
– Na poslu…
– Daj za džeparac…
A ja ti i dalje pomažem, jer te volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.
I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
– moram ti razbiti njušku,
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam – to za dečake nije.
Al’ sutra,
odrasli prinče,
videćeš kako se bije.
Pogledajte fotografije slika iz ciklusa “Suncokreti” koje su nastale u posljednjim danima umjetnikovog života:
Iz galerije Pro Arte: http://www.proartegalerija.com/miroslav_antic-izlozba.html