Redakcija Milena Stojanović
Tanušne niti melodije se razležu dolinom obojenom prolećnim cvećem, uvijajući se oko njega kao kakva zaštita bojeći kapi rose najlepšim tonovima. Čarobna melodija plovi kroz vazduh presecajući okolna stabla, ojačavajući im čvrstinu koju su godinama sticala. Blagi povetarac se iskrada iz svog sna, grabeći preko šuma, livada, pašnjaka, ostavljajući za sobom miris ranog prolećnog jutra. Ptice se spontano pridružuju melodiji dodavajući joj trag prirode koja ih obavija.
Devojka u haljini boje neba korača livadom ostavljajući za sobom cvetne tragove sve do vilin izvora. Voda se sliva niz stenu, puneći korito, izvajano prirodom, svežom vodom. Vila uđe u hladnu vodu, ne bi li se okupala u čarima prirode, nesvesna da je sa brda posmatraju dva plava, skrivena oka. Pogrbljen u žbunju, skriven tamnim lišćem, posmatra je Ognjen… Na pragu dečaka i muškarca, sa srcem u grudima koje pulsira kao u zeca. Željan da se nagleda njene lepote. Da uživa u njenom bledom telu, skidajući joj belu haljinu. Da se izgubi u dubini njenih beskrajno plavih očiju, i da ljubi vilinske usne obojene rumenilom zalazećeg sunca.
Prizor mu pokvari zvuk dobro poznate melodije. Sada će ona izaći iz vode. Osušiće se na jutarnjem suncu, puštajući da joj kapi vode isparavaju, golicajući joj kožu. Obućiće svoju belu haljinu, ostavljajući cvetove na mestu gde je stajala. Posmatrao je još neko vreme, a kada ona krenu, on joj ustupi dovoljno vremena da odmakne, pa se odvaži da krene za njom.
Poznavao je ove šume i livade, pratio je trag cveća koji je ostavljala dok korača, ali nikada nije smeo da je prati. Slušao je priče starih ljudi iz sela kako se vile okupljaju na pojedinim mestima. Nikada nije smogao hrabrosti da potraži neko od tih tajnovitih mesta sve do sada. Išao je lagano, preskakajući svaku grančicu koja bi mogla da izazove i najmanji šum i poremeti harmoniju u kojoj se našao.
Namah mu se učini da je izgubio trag, ali ugleda cveće nedaleko od jednog drveta i krenu tim putem. Slučajno zgazi jedan cvet, saplevši se, i uspravi se uspaničen. Osećao je mirise visibaba, ljubičica, bosiljka, mahovine, mnogo većim intenzitetom nego ranije. Slušao je pesmu ptica i lesnikove frule i razumeo svaku notu, kao bardovi koji su veštim prstima pretvarali trzaje žica u najlepše melodije. Ponese ga miris prirode i šumska melodija, pa nastavi gazeći cvetove koji ostaše za njom… U početku mu beše žao što uništava tako divne, krhke latice, koje se bespomoćno savijaše pod težinom njegovog tela.
Iza jedne okuke obavijene gustom šumom se ispred njega prostre lepota livade. Od livade beše lepša samo vila koja stajaše na njoj. Sama, okupana zlatnim tragovima sunca koji se prosipaju po njenom golom telu njihala se u ritmu melodije sa lesnikove frule. Duga kosa joj je padala do ispod pojasa, otkrivajući figuru žene, tako savršenu, kako samo majka priroda ume da stvori. Vila se okrenu da drugu stranu i Ognjen ugleda prizor bujnih grudi i skladnih bokova. Nesvestan šta čini krenu prema njoj. Kao vezan nekakvom magičnom željom približi se dovoljno blizu da bi ga mogla primetiti ako se ponovo okrene.
Napravi venčić od cveća koje je raslo pored njega. Melodjija se prekinu udaljavajući se sa batom lesnikovih koraka. Vila obuče svoje haljine i krenu za lesnikom. Ognjen razočaran, ostavi onaj venac od cveća na mestu gde je ona igrala i pođe kući. Cele noći nije mogao oka sklopiti. Navukla se neka tegoba oko srca, pa nikako da zaspi. Na oči mu ne dolazi san, već samo lik prelepe vile i njen zavodljivi ples. Pridiže se sa kreveta i dočeka zoru pakujući med u jednu zdelu, ne bi li ga odneo vili.
Čim zora zarudi, puštajući prve zrake sunca da okupaju okolinu, Ognjen se uputi prema vilin izvoru, ne bi li ostavio darove. Spusti zdelu na zelenu mahovinu pokraj izvora, pa se udalji skrivajući se u istom žbunu odakle je voleo da posmatra nju. Sunce se već visoko podiže na nebu, ali od njegove vile ni traga ni glasa. Čak se nisu čuli ni zvuci lesnikove frule koji svaki dan započinjaše budeći prirodu. Toplota je postajala sve jača, a on je osećao žeđ. Siđe do vilin izvora, oprezno, kao kakav grešnik koji skrnavi sveto mesto. Otpi malo vode iz svoje šake i umi lice. Začu krckanje grana iza njega, pa se uspravi i okrenu.
Ispred njega se ukaza stvor vredan postovanja i divljenja, ali toliko odvratnog izgleda i mirisa, da Ognjen ustupi korak nazad i upade u vilin izvor. Voda beše hladna ali ne kao lesnikove oči koje su ga gledale. Oko njega se napravi vir i poče da ponire sve dublje, utapajući se u vilin vodi. Bacakao se levo, desno, mlatarao rukama, ali voda ga je vukla sve niže u svoje dubine. Mislio je samo o tome kako da se izvuče iz ovog ponora koji ga je usisavao.
Oseti kako se oslobađa i grabi ka površini. Izroni i pokuša da uhvati dah, ali se nakašlja. Izađe iz korita u kome se vila kupala, razmišljajući o dubini ove vode i kako je zamalo mogao da bude mrtav. Lesnik je mirno sedeo na mahovini lupkajući grubim, dlakavim prstima po svojoj nozi.
– Vidiš momče kako nešto za čime žudiš može lako da ti izmakne? Hteo si da piješ vode sa vilin izvora, a progutao si je više nego što si želeo. Ljudi su halapljivi. Hrle prema nečemu što ne može biti njihovo. Što više pokušavaju sve više srljaju u propast. Znaš li od kada sam ja u ovoj planini. Od kada pamtim. Bilo je svakakvih ljudi. Bilo je dobrih, koji su donosili ponude, kao i ti ovaj med danas. Ali više sam se nagledao onih koji su opijeni vilinskom lepotom pokušavali da sebi obezbede večni život. Koji su želeli da im vile podare junake koji će veličati njihova imena ratujući i ubijajući. Onih koji su slepi dolazili tražeći da progledaju, a kada bi im vila to učinila žalili su se što je svet takav kakav je. Dolazili su siromašni, bogati, gluvi, sakati. Mišliš li, momče da je neko od njih brinuo da li nekome smetaju njihovi prohtevi, molbe? Ni bogalj kome su ruke odsekli jer je krao nije mogao da razume da se svaki greh mora platiti i okajati na valjan način. Shvataš li kakvu nepravdu tvoj narod čini šumskom svetu sečom drveća, isušivanjem reka, ubijanjem životinja? Ljudi su se prozlili, polakomili. Bitnije im je zemaljsko bogatstvo, nego li carstvo nebesko. Diže ruku brat na brata, sin na oca, ne bi li osigurao nasleđe, oteo ženu… Ratuju cepajući ove prirodne lepote, uništavajući plodnu zemlju prolivenom krvlju. Svašta ljudi pričaju hodeći šumskim stazama. A šuma ima uši, čuje, dobar je slušalac, baš kao i ti momče. Kako ti je ono ime reče?
– Nisam rekao. Ognjen. Ja nisam kao ti ljudi. Nisam želeo nikome da naudim. Bio sam žedan.
– Bio si žedan vode i vilinske lepote. Nije greh ako se zagledaš u vilu. A jes, greh je i ne dati čoveku vode da se napije. Ali ti si se mnogo ogrešio. Nisi ni svestan koliko. Ljudi nas proganjaju. Teraju nas iz svojih staništa na kojima smo vekovima obitavali. I ja ću uskoro otići.
– Gde? Da li to znači da i vila odlazi?
– Suviše je pitanja na ovome svetu, momče. A premalo vremena za smrtnika kao ti da sasluša odgovore.
– Zašto sam pogrešio što mi srce kuca za njom?
– Zato što ima stvari za koje si mlad da razumeš. Ne mešaju se naš i vaš svet tek tako. A i kada se to desi, obično je zato što neka majka nema mleka da zadoji svoje čedo, pa se obrati vilama za pomoć.
– Da li je u tome moj greh? Majka je umrla čim me rodila. Nisam imao dojilje kao bogata deca.
Lesnik spusti glavu i duboku uzdahnu.
– Ista vila je zadojila onu u koju si se zagledao i tebe. Ona ti je posestrima. Takva ljubav bi bila greh nad grehovima. Ljudi se pobratime ne bi li pomešali krv u znak zaštite jedno prema drugom. U tvom slučaju je drugačije. Isto mleko, od iste stvari ste izrasli u ono što jeste. Duše su vam čiste, nemojte ih ukaljati zabranjenim stvarima. Moraćeš da mi obećaš da ćeš otići. I da se nećeš vraćati sve dok ne napustimo ovo mesto.
– Otićiću. Zna li ona to?
– Zna. Ona mi je i rekla da je često posmatra neki mladić i upitala me za savet. Znao sam ko si čim sam te prvi put ugledao.
Mladićevo srce skrhano od tuge ga natera da napusti ovo bajkovito mesto, ostavljajući starog lesnika da sedi na mahovini kraj vilin izvora. Tu noć je presedeo na obližnjem vrhu brda, gledajući dve prilike kako se udaljavaju nestajući u tami. Nikada više nije čuo zvuk lesnikove frule, ni video vilinski ples.
Milena Stojanović, rođenа 21. 03. 1988. godine u Pаrаćinu (Srbija). Živi sа ocem, bаbom i dedom. Zаvršilа osnovnu školu Momčilo Popović – Ozren, i srednju ekonomsko-trgovinsku školu u Pаrаćinu.
Fаkultet zа menаdžment zаvršilа diplomskim rаdom nа temu “Uporednа аnаlizа nаcionаlnih politikа i strаtegijа održivog rаzvojа”.
Pisаnjem se bаvi od mаlena. Piše pesme i priče. Inspirаciju nаlаzi u muzici, slikаmа, prirodi. U slobodno vreme pored pisаnjа i čitаnjа knjigа svirа bаs gitаru.
Poslednjih godinа se veomа interesuje zа slovensku mitologiju i religiju, i često o tome pišem u pričаmа. Zаvršilа knjigu “Petruški zmаj” o Vojvodi iz Petrusа, i Petruškoj oblаsti.
Priča “Vodenicа” je objаvljenа u čаsopisu “Omаjа”, а nа sаjtu knjigepravac.com i konkursiregiona.net su objаvljivаne priče Rtаnjski cаr, Put božаnstvа, Čаrobnjаk…
Nagrade:
Novembrа 2013. godine – 2. mesto nа Petom mаđunаrodnom festivаlu Mаgdа Simin, zа priče u kаtegoriji do 30 godinа.
Decembrа 2013. godine – 3. mesto nа Petom međunаrodnom festivаlu Stаnislаv Preprek, zа priče u kаtegoriji do 30 godinа.
Jаnuаrа 2014. godine – 1. mesto nа Četvrtom međunаrodnom festivаlu Vojislаv Despotov, zа priče u kаtegoriji do 30 godinа.
Februаrа 2014. godine – 1. mesto nа Šestom međunаrodnom festivаlu Mihаl Bаbinkа, zа priče u kаtegoriji do 30 godinа.
Marta 2014. godine – 1. mesto na Trećem međunarodnom festivalu poezije i kratke priče mladih Pavle Popović, u kategoriji do 30 godina.
Aprila 2014. godine – 1. mesto na Šestom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče mladih Janoš Siveri, u kategoriji do 30 godina.
Maja 2014. godine – 1. mesto na Trećem međunarodnom festivalu poezije i kratke priče dece i mladih Rade Tomić, za kratke priče u kategoriji do 30 godina.
Člаn je Društvа zа negovаnje trаdicije, kulture, umetnosti, turizmа i ekologije „PETRUS“ Zаbregа. Priprema i uređuje online časopis Kreativni magazin.
