Redakcija Pred književnim perom Žarka Milenića svi koji se knjževnošću bave ne mogu da budu ravnodušni. Široka lepeza motiva koje nam je svojim delima ponudio, forme kojima ih je ugravirao u nove knjige, slojevi intelektualnog i poetsko- lirskog čine ga bliskim širokoj čitalačkoj publici. Da bi pisao o Milenićevim knjigama, kao uostalom o delu bilo kog s pravom afirmisanog pisca, moraš biti „dorastao“ autoru, prelistati i ostale njegove naslove, ako ne i proučiti.
Smogla sam hrabrost da progovorim, prenesem utiske, o delu koje na mene ostavilo najsnažniji utisak. Zašto baš „Majka kamena“, to bi mogli odgovoriti oni koji su se mojim senzibilitetom kroz više objavljenih rukopisa bavili.
Uvek su me impresionirale legende jer ostavljaju prostora istoriji i legendi, prostora ljudskim tračevima, fantaziji. Ima u njima sloj koji sam stvaraš, dograđuješ jer je bajkovitost prednost ovakvih štiva.
Videla sam da je Milenić u pogovoru pokušao da objasni vezu između ta dva sloja- istorija i legenda, ali sam to ostavila za kraj jer nisam želela da ih razdvajam, tražim paralele. I bez tog dodatka autora njegov roman bi živeo svoj život. Teško je kada te nešto impresionira spoznati da li je to forma ili sadržina, da li oboje, čemu dati prednost. Legenda, sama po sebi, je neverovatna, interesantna, jer zadire u davni 14. vek, a govori o ženi koja bi mogla da se smesti u bilo koji kasniji, možda, ponajpre, u današnji. Prednost ću dati ne legendi već postupku kojim je Milenić oživeo kneginju Annu Stell.
Veprinac, kaštel- dvorac njegove junakinje je, opet, zaogrnut prelepom legendom- zašto je gradić osnovan baš tu, ne uz vodu, i razvija maštu, neku vrstu misterije. I junakinja je misteriozna, ona je poslednji naslednik ovog zdanja i sa njom će i istorija otići u legendu.
Ono što je u romanu najimpresivnije što veštom rukom slikara Milenić kneginju oživljava dajući joj živo tkivo, prelepu vanjštinu i neobičan karakter. Za taj karakter Anne sigurno su zaslužne priče, „repovi“ koji su je zapamtili kao narcisoidnu, bezosećajnu, oholu, hladnu. Autor ovog dela krenuo je od pretpostavke da je kneginja stvarno bila takva, okrutna gospodarica podanicima. U romanu se ne pominje njeno ime, tek u pogovoru ga saznajemo, pa će ona u čitavoj storiji o kojoj govori biti samo – gospodarica.
Kroz zanimljiva poglavlja naslovljena pitanjima: Tko je ona? Što ona radi?, Kako provodi vrijeme?, O čemu misli?…Zašto je gospodarica sama?, Ko će je naslediti…, vešto smo uvedeni ne samo u lik okrutne gosodarice, već je postavljeno široko pitanje matrijarhata, prisutnog, verovatno, još u srednjem veku. Po Mileniću, žena, ako joj dopustiš da gospodari, može to da radi i bolje od muškarca, ali i, sigurno okrutnije. Sledi igra odgovora na ta pitanja i svuda je odgovor da je čovek slab pred jačim, željan prestiža i vlasti, sujetan na svoju fizičku i društvenu pojavu i nema tog koga vlast neće pokvariti. Zato je njen sluga, koji nam je i predstavlja, moralno brani. Možda je taj sluga i sam Milenić, na kraju sastavljač pitanja o kneginji.
Drugi deo ZATOČENIK blizak je omiljenoj formi tvorca romana o kome govorim, a to je – naracija kroz pisma i odgovore. Još nekoliko Milenićevih romana ima tu formu. Pisma piše ugledni grof, zatočen jer je gospodarici dobacio na balu nepristojne reči. Ono što i ovom delu romana daje univerzalnost je, osim odnosa gospodara i potnjičenog, patrijarhalni odnosi unutar porodice koji često ne poznaju ljubav, razumevanje, podršku. Nesretni grof je u nemilosti i porodice, prijatelja, gospodarice i taj sukob neće moći rešiti ni nesreća grofa, pokajanje, molba za pomoć. Šaljiivi, ali opet metaforični, deo je pismo mačku Felixu koji mu jedini daje odgovor i baca istinu u oči.
Treći deo – MAJKA donosi centralni motiv i poruku da nijedna uloga nije značajnija, svetija, od uloge majke. Grofica nije želela ulogu žene, majke, jer je sve to za nju bio balast, sputavanje slobode. Kada postaje svesna da je život prolazan, prolazna i ona, želi da se ovekoveči kao dobrotvorac gradeći Crkvu Svete Marije, sujetno sa kipom od kamena po njenom liku. Sveta Marija i žena gospodarica, surova, puna mržnje prema rađanju, potomstvu, ne idu skupa. Umetnik, maestro, je marioneta u rukama osione vladarke. Moraće poslušati njene naredbe, ali će njegovo delo pred likom i srdžbom Marije, kao finalni proizvod biti razoreno u komadiće. Univerzalna poruka je da se sve može kupiti osim volje Božije i da te dve sile dobra i zla ne mogu biti izjednačene.
Moglo bi se pričati i o istorijskom sloju, vezi matrijarhata kroz istoriju, grotesknim slikama drugih vladarki koje su ostale zabeležene kao negativni likovi istorije. Ti je sam Milenić u Pogovoru objasnio da ga je inspirisala Marija Antoaneta, isto tako surova, zatočeni markiz, ali je sve ovo ostalo u senci Anne – Majke Kamene.
Roman Žarka Milenića zaslužuje da se nađe na programu lektira za srednju školu, ali o tome ne odlučuju čitatelji poput mene.
