Redakcija Postoje ljudi koji vole da pričaju, čeprkaju po istoriji, vešto prelaze granice vremena, različitih kultura i nađu uho koje ih rado sluša. Ako su znalci, sve to utkaju u zanimljivu sagu, a ako su još vešti peru, stvore literarne građevine koje svojom lepotom same nađu čitalačku publiku.
Neda Čajević je jedna od takvih pričalica. Od DOBRINKOVIH PRIČA, preko priča ŽUTE KRUŠKE, naracijom je uplovila u kompleksnije sadržaje, složenije forme, oglasila se i kao romanopisac. Njen roman PRIČA O BERLINGEROVIMA otvorio je novo poglavlje u opusu ove spisateljice koja je, kao vrsni poznavalac istorije i sudbine ljudi na balkanskim prostorima, pokušala da na sve gleda iz ugla čoveka nacionalno i verski neopredeljenog. Dok pomenutim romanom pokriva vremenski duži period, a svoje junake smešta u različite sredine – Budimpešta, Subotica, Vinkovci, novim romanom, koji iza ovog sledi, vezuje se za Bosnu, mada i u njemu junaci vegetiraju u dve civilizacijski i prostorno različite sredine – Kanada i Bosna.
Roman „ Na razmeđu vremena i svjetova“ prati sudbine dve porodice- Darka i Samire i njihovih kumova – Nika i Kiti. Ono što ih vezuje je, osim prijateljstva, duplo roditeljstvo jer su blizanci Zoran i Goran, igrom sudbine, i jedne i druge imali kao roditelje. Neda Čajević će, pričajući o sudbini aktera ove drame, ići linijom drugačijom od one koju su eksploatisali pisci koji su o tom periodu nesretne istorije pisali. Neće baratati pojmovima mržnja, krv, zverstva već će svesno praviti most između straha i nade, sukoba i pomirenja. Darko i Samira će svoju ljubav braniti i odbraniti, nikakve verske granice ih neće moći razdvojiti. Oni su obrazovani, pošteni, vole se i znaju da je to što ih vezuje vredno borbe da opstanu. Malo mesto Mokro kraj Sarajeva postaće dom svršenim fakultetlijama. U Sarajevu će se roditi i njihovi blizanci, Zoran i Goran, i sve bi bilo kao u svakoj običnoj priči da se ratnim događanjima ’92. sudbina i roditelja i dečaka nije poigrala i porodicu razdvojila. Kumstvo sa Nikom i Kiti pokrenuće točak njihovih sudbina, deca će biti pošteđena užasa rata i kao trogodišnjaci odvedeni daleko od opasnosti, ali i roditeljske ljubavi. Nakon dvanaest godina porodica se okuplja, u međuvremenu Darko i Samira su dobili još dvoje dece, i pred očima čitalaca razvija se emotivna drama vezana za susret dece sa roditeljima, susret braće i sestara, na kraju – susret kumova čije prijateljstvo nije moglo ništa da poremeti.
Ovo je priča sa hepiendom kakvih je danas malo, mnogi bi je nazvali bajkom. U odnosima likova dominira harmonija, velika ljubav, optimizam i potreba da zajedno izgrađuju svoju srećniju budućnost. Ako bi se površno bavili samo fabuloznim slojem, roman Nede Čajević bi se doimao pojednostavljeno, bez one doze dinamike koju u toj književnoj formi očekujemo. Vešto, skoro igrom, spisateljica nas vodi kroz emotivne slojeve, a onda znanjem nekoga ko Bosnu voli i želi da je i drugi zavole provede nas kroz njenu istoriju, kulturu, religijsku osobenost. Saznaćemo kroz dijaloge likova i o sarajevskoj Hagadi koja bi morala da bude predmet i drugih kulturologa i istoričara, o mnogim turistički vrednim znamenostima, pa bi ovaj roman neko mogao, bar neke delove, da iskoristi kao turistički vodič. Sa likovima o romana šetaćemo Stradunom, zaviritu u Ckvu Sv. Vlaha, stići do Neuma, pojesti poznate ćevape na Baščaršiji, na kraju zavoleti bosanski krajolik sa svom šarolikošću vezanom za običaje, jezik, kulturu, jelovnik…
Kroz priču Marka, a priča je njegov ded, saznajemo kako na sudbinu ovih prostora gleda običan mali čovek. “Balkan je na razmeđu vremena i svjetova, što je uticalo na ljude, pa su oni postali ili veoma dobri, ili veoma zli…” Sledi priča o kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije kada se dotle dobar odnos među žiteljima različitih veroispovesti poremetio. Ti istorijski slojevi romana u senci su priča koje izlaze iz okvira pripadanja jednoj naciji, veri. Neda Čajevič, mada istoričar, vešto balansira na granici dokumentarnog i književnog, a svoj stav pokušava da neutralizuje pacifističkim stavom prema svim sukobima.
Zanimljivo je nešto reći i o kompoziciji romana. Može se pričati o kružnoj jer se početak i kraj dovode skoro u istu ravan. Počinje susretom, okupljanjem razdvojene porodice, a završava se, doduše privremenim povratkom na staro- deca se vraćaju u Kanadu da završe srednju školu. Ono između dato je kombinovanjem retrospektivnog i hronološkog. O mladalačkoj ljubavi Darka i Samire saznajemo kroz njihovo prisećanje, uzajamni dijalog koji odiše romantikom, liričnošću. Jedna od pojedinačnih, ali univerzalnih, priča da ljubav ne priznaje granice i da nema te sile koja može diktirati srcu da se nekog koga voli odrekne. U takvoj, emotivno stabilnoj, harmoničnoj porodici i potomstvo će biti zdravo. Njihova deca se vole, podržavaju i zajedno planiraju budućnost, bolju, svetliju. Tu svi rade, pomažu se. Deluje kao utopija, ali ovakva dela ne mogu, a da ne pokrenu oni pozitivno u prirodi čoveka – isplati se ići linijom borbe, poštenja, pomaganja, ljubavi.
Jezik romana je jednostavan, pitak, na nekim mestima kitnjast, bogat epitetima kada je autorka želela da bude slikovita i dočara nam predele i situacije o kojima piše. Ovakva dela su nam potrebna da budemo bolji ljudi i verujemo da do kataklizme ne mora doći ako sami svoj život i odnose učinimo boljim.
Prof. Mirjana Đapo
