Redakcija Pisati prikaz jednog dela, bilo ono stihovano ili prozno, ne može se ako autora nisi držao za ruku dok te je poetski “vodao” kroz svoj vrt duše, emocije i racija i dopustio da budeš sudionik rađanja njegove “priče”. Poetesa, Ranka Grbić, me je u tu šetnju povela još svojim prvencem – Igra leptira. Tada sam osetila tananost njenog duha, lakoću – pitkost reči, ispovesti, o sebi i svetu sa kojim je često bila u raskoraku. Osetila sam i raskošnu snagu njenog izraza i poželela da budem taj neko ko će joj biti potpora i javno , kroz nešto nalik recenziji , pomoći da njena pisana reč stigne do čitalačke publike. Mada sam jedan broj pesama iz ove nove zbirke već iščitavala na njenom profilu na fb, nisam pred sobom imala zaokruženu priču sve do trenutka kada mi je svoje ištampane pesme položila u ruke, pažljivo kao što se čini sa novorođenim čedom.
Predamnom se opet stvorio onaj leptir iz prve knjige, veličanstven u svojoj igri, kao i onda usamljen, nedodirljiv u visinama, probirljiv u izboru cveta na koji će da stane. Sada je imao nešto viši let, krug koji je opasao svojom lepotom. Imala sam osećaj da je u sebe sigurniji i spremniji za avanturu zvanu – poetsko nebo. Poetesa je svoju poetsku nisku nazvala – Blagoslovena tišina. I zaista sam je osetila dok me je stihom vodila kroz svet vlastite intime. Svaki zapis ličio mi je na novu laticu na koju je leptirica stala i ovekovečila je dodirom.
Jednostavnost i misaonost njenog kazivanja stopile su se u pitku formu koja pleni prepoznavanjem. Dok stih koji čitaš ne osetiš kao da je tvoj, promašio si – ili ti, ili autor.
U stihovima Ranke Grbić osetila sam vlastito poimanje poetike.
…”Ako ti putovanju put smeta,
izgubi ga i
zalutaj u pjesme moje.
Budi mi početak…
budi mi obilje smijeha,
naglasak na zaboravljenu nježnost…”
Pronalazila sam tu blagoslovenu tišinu u njenoj potrebi za harmonijom, sjedinjenjem sa prirodom, prijateljima… (prijateljstvo između neba i ptica, vjetra, lišća…). Pronalazila u motivima koji su se nekada kontrirali, zavisno od raspoloženja. Posle ljubavi o kojoj piše sa toliko predanosti, čak oduševljenja, odjednom u prvi plan izbijaju suze. Na momenat pesnikinja je svoja, a već u sledećem emotivnom zapisu na sebe preuzima svu tugu i grehove ljudi uopšte.
“Mjenjam sve svoje bolove
za tuđe grehove…
svoje grehove za ljudske neistine,
protraćene noći za ljepša jutra…”
Onda me iznenade stihovi u kojima se taj leptir umorio, ili uplašio, ili je taj njegov let bio samo metaforičan.
” Hodati ne znam…
letjeti se bojim,
o zašto postojim?”
U pesmi GUNĐAM posebno me se dojmio stih: “Ja u zverima dečije igračke vidim…” Na kraju ove sjajne ispovesti dočekali su me stihovi:
“Gunđam, pišemi volim
– misliš da je to lako?
I dok u pesmi “Boja duše” o pesmi metaforično govori kao o “golotinji sakrivenoj u svojoj sramoti”, koristi sjajna poređenja:
Ona je -…kao duša novorođenčeta, kao blaženstvo dodira… kao zagrljaj slobode.
Onda se, kroz njenu poetiku, izmeša prošlost i sadašnost, obojeni jakom nostalgijom. U pesmi “Izgubljeno proljeće” u jedno se slivaju Beograd i Sarajevo, njen svet mladosti, sreće, a zatim se u pesmi “Na dnu” vraća pesimizmu kao opipljivoj emociji i podseti me na sjajnu poemu Branka Radičevića “Đački rastanak” gde se kontriraju ditirambi i elegije, mladost ispunenja radošću i sadašnjost do bola teška, opora.
Bog je našao pravo stanište u ovim poetskim vodama. Taj Bog je nekako ovozemaljski, on je u čistoj duši oslobođenoj megalomanskog, pohlepnog. Pesnikinja sa strahopoštovanjem izgovara najlepše stihove ove zbirke, prema mome skromnom sudu:
“Zaplaši me čista riječ
koju rodi slovo moga uma:
Bog je tamo gdje se svaki dan posti
od rođenja do spasenja”
Poeziju ove poetese doživela sam sam kao poetiku ispovesti, unutrašnji dijalog sa pesmom kao prijateljicom duše, najiskrenijom, sa svojom inspiracijom, Bogom, utehom, na kraju sa sobom bivšom.
Od sebe, svog poetskog damara, očekuje da je prosvetli, pokaže joj put snage. Zato se sa stihom intimizira i moli ga:
“Budi mi obilje smjeha!”
Ona mašta i teži “bijelim noćima”, veruje u snagu pisane reči da leči bolesne, zle duhove, ali ne može da ih dočeka jer je mnogo “zlih voda”, “ugašenih zvijezdi”, mraka u ljudskim dušama koje ništa ne može da prosvetli.
Onda se opet “prikači” za ljubav, pronađe u njoj oslonac. Pesma “Buket ljubavi deluje možda kontrastno svetu tame, ali je u poeziji Ranke Grbić ima dovoljno da se osvetli čitav opus ove nove poetske niske.
“Učini li mi se, ili sama postadoh
dio šarenog buketa koji miriše na ljubav”?
Ovaj put kroz stihove stihove nove pesničke zbirke Ranke Grbić teško je privesti kraju, bar onome koji želi da zastane, pomiriše, uživa u svim mirisima, zvukovima, slikama koje se nameću čitaocu. A tih pravih cvetova na koje smo prinuđeni sleteti ako smo leptiri je zaista mnogo. Stil ove poetese odiše jednostavnošću, igrom, emocijom koja pleni, ekspresivnošću izraza, bogatom metaforikom. Ona je znalac reči koja zna da dozira merom koja je po ukusu svih koji poeziju vole. Kao solidan poznavalac stilistike, pravilne jezičke norme, ovu novu knjigu ocenjujem najvišom ocenom i predlažem je izdavačima za štampu. Da bih to potkrepila, opet citatima, ostavila sam za kraj stihove koji su me u pravom smislu impresionirali, a odnose se na pesmu “POLOMLJENO”.
“Noktima grebem srce. Tražim izgubljeno.
Ispružim šaku.
Na dlanu mi osta minulo vrijeme…
Mirno stojim tu i posmatram nas
koji zapisujemo sve što smo dotakli
i sve ono što je zabunom dotaklo pjesme…
grebane noktima koje polomiše dušu.”
Mirjana Đapo
Ranka Grbić, rođena 1962. u Sarajevu, gdje je provela djetinjstvo i mladalačko doba, novo je ime na pjesničkom nebu ovih prostora. Pisanjem se bavi od djetinjstva, ali u zrelim godima dostigla je i svoju pjesničku zrelost. Sada živi i radi u Brčkom, član je Književnog kluba Brčko distrikta i Književnog kluba Miloš Crnjanski u Bijeljini. Zastupljena je u zbornicima i već ima bogatu čitalačku publiku. Do sada izdala dvije zbirke pjesama: “IGRA LEPTIRA” (2011.) – Izdavačka kuća SPKD “Prosvjeta, Brčko i ” NA IZVORU TIŠINE” (2015.) – idavač Književni klub Brčko distrikta.
