Redakcija Na svakom koraku njuška, ona produžena. Na svašta asocira – njuškanje, prevrtanje, drobljenje… Jedna takva ušla je i u priču, realilističnu, duhovitu.
Sve je počelo jednog pazarnog dana. Počelo je to i ranije, a desilo se tada, na pazaru. Akteri priče su naše dobroćudne Lale, a mesto jedno malo selo, neću ga imenovati da se ne prepoznaju. Znate naša sela ravničarska, jednaka kao jaje jajetu. Ne pominjem ni prava imena naših junaka – zvaću ih jednostavno Lolek i Bolek.
Čini mi se da sam ta imena negde čula, ali to nije važno… Lolek i Bolek nisu bili iz istog sela. Nisu se do tog pazarnog petka ni znali. Tu su se našli svaki svojim poslom.
Pijaca, kao i svaka druga, nesređena, seoska. Na istom mestu živina sir, paprike, neka starudija i pokoje živinče. Nemaju, ili bar tada nisu imali, naši domaćini vreme za bacanje. Možda su ga i imali, ali su ga trošili na boljim mestima. Na samom kraju improvizovane pijace stoji Lolek. Sunce upeklo, ne pomaže ni šeširić, stalno se krivi i spada sa umašćene, čekinjaste, kose. Oči, plave, sakrio negde duboko u duplje. Rekao bi čovek da se od nekog krije. Uski kaputić smešno ističe obli trbuh i ručno tkanu košulju. Tanke noge izviruju ispod uskih suknenih pantalona. Na nogama, valjda, opanke. Ne vide se od blata. Zaglibio se Lolek i dosta mu je muke. Već je pet sati na istom mestu, a poslovi kod kuće čekaju. A ona, rospija, vuče kanap. Jutros je dobro nahranio, šta ćeš – muka te natera da malo zakineš…
Stoje tu on i njegova Coka. Coka crna, uska, duga, a tek njuška. Stidi se Lolek ovog mršavog čuda što pripada svinjskom rodu. Stidi se jer je on domaćin, a ovo živinče neuhranjeno, nekakvo krivo. Rešio da ga proda i zbog drugih falinki, ali to ne sme ni sebi da pominje, a pred dugima će da sakrije ako se ne nađe neki znalac.
Niko ni da priupita… Odnekud se prišunja nepoznati. Bolek je izgledao isto. Teško je razlikovati Lale. Gricka kraj svoga brka, njegovi su bili nešto duži. Ne gleda u Loleka, zagledao se u onu njušku. Samo ovlaš kibicuje gazdu. Vidi se – nešto bi pazario.
– Je li ovo na prodaju?
Lolek se zagledao u čoveka. Još ne zna da li je mušterija, ili mu samo staje na muku, ruga se.
– Ako se dogovorimo.
– Mnogo ti je mršavo živinče. Moja babetina ne sme masno. Nešto bi priklali za Krsnu slavu, ali ovo je kost i koža. Koliko tražiš?
Skinuo Lolek šeširić. Nešto u njemu dalo bi ovu Coku skoro džabe, ali se buni čovek domaćin. Moraće se cenkati.
– Tražio sam pet hiljadarki. Davali mi četiri, a ja zajogunio, ne dam… Eto tri, pa je vodi, ako si mušterija. Od jutros sam na nogama. Ne mogu više. Može za tri i da je sa srećom pojedete… i neka vam je srećna Slava!
Rukovaše se, a nijedan od njih drugom u oči ne zaviri. Ode Bolek. Vuče za sobom onu Coku. Više ona njega vuče…
Stisnuo Lolek one tri hiljadarke. Nema snage da ih veže u maramicu… Njome otire znoj. Kao da ga svi pradedovi mrko gledaju.
Prošlo je od tog pazarnog dana još deset takvih. Mora Lolek ponovo na pazar. Ponestalo gasa, soli… Nešto strepi. Najradije bi poslao babetinu, ali je noge bole. Neće.
Porano, nikada tako rano nije krenuo sa robom. Stao još dalje, na sam kraj pijace. Kao za inat niko mu ne prilazi, ništa da proda, pokloni i da beži… Toga se i plašio. U susret mu ide Bolek. Zna on šta je čoveku uvalio i spreman je i za napad i za odbranu. A ono… Ne može da veruje… Bolek se izdaleka smeje, širi ruke i ide mu u susret.
– Zdravo, prijatelju, spasioče! E, živio mi još toliko!
Gleda ga Lolek sa čudom.
– Šta me gledaš? Prodao si mi ono što sam tražio. Znao sam da je to ta sorta. Kako ih samo hapi, pa u jednom cugu – hop! Navadile se svetske kokoši. Sve što moja babetina i ja posadimo izriju… Molio, kumio, komšiju da ih zatvori. Neće. Rekoše mi za tu tvoju sortu: duga njuška, kičma grbava, sve usukana – kost i koža. Da sam te pitao je li kokošarka ne bi priznao, je li?! Evo ti još hiljadarka… Toliko ti još dugujem!
Ode Bolek. Lolek ga bez reči isprati. Obojica se rešiše muke.
A ja, stalno, na ljudima primećujem nešto od tih njuški. Možda nisu iz te priče, al’, brate, riju, potkopavaju i bez upozorenja – CAP!
