Redakcija Mala, seoska, škola u Bosni ima još svega desetak đaka. Ja sam jedan od njih i upravo se spremam na preseljenje kod bake u Brčko jer ovde neću moći da nastavim školu. U petom razredu neće biti đaka, a samim tim ni nastavnika. Naša učiteljica je upravo otišla u penziju i opraštanje nije samo sa školom već i sa njom. Kažu da će doći mladi učitelj da izvede do četvrtog ovo preostalih učenika.
Teško je to kada sa jedanaest godina moraš da odrasteš i kreneš skoro sam u neki novi život. Živim sa mamom jer je otac davno napustio našu kuću i više se ne javlja. Nekako krpimo kraj s krajem jer nam pomaže baka. Ona mi i nije prava baka. Dalja je rođaka moga oca i nije nas ostavila kada je ovaj pre više godina napustio porodicu. Sama je, nije se udavala, i kada je u kući na periferiji grada ostala sama, pojavila se u našem životu. Došla je sa jednim svojim komšijom i punim rukama poklona. Majka i ja bi se više obradovali da je došla sa vestima o tati, ali to se nije desilo. Zagrlila me je čvrsto i kazala da zna koliko se patimo i da nas neće ostaviti same. Tada je i ponudila da od septembra živim kod nje i nastavim u Brčkom sa školom.
Ovo sam zapisao pre tri godine u svoj dnevnik. Volim da pišem i kada prenesem na papir svoja osećanja osećam se mnogo bolje. Tog septembra sa Esmom, tako se zvala rođaka, krenuo sam u svoj novi život. Majka nije mogla da napusti kuću jer je to sve što nam je ostalo. I nešto stoke. Nisam vam se predstavio inače. Zovem se Milan i, kao što pretpostavljate, otac i majka su različite vere. Enes, moj otac, majku je doveo iz Srbije negde posle rata. Često je putovao u Šid, poslom, i na jednom putu slučajno je i nju sreo. Radila je na kiosku. Nekoliko puta su se sreli i onda zbližili. I ona je bila sirotinja, pa je prihvatila da promeni sredinu i pođe za oca. Toliko o njima. Otac mi nije previše nedostajao jer je brzo pobegao od odgovornosti. Možda mu je smetalo to što mi majka nije dala njihovo ime. Zato je i nije venčao.
U Brčkom je sve izgledalo drugačije. Sada sam imao svoju sobu. Dok sam živeo sa majkom delili smo čak i krevet, jedini u kući. Bila je to pomoćna zgrada u koju ju je doveo i koja nije bila naše vlasništvo. Kasnije je majka to kupila, njeni joj pomogli, i u tih dvadeset kvadrata odrastao sam. Otkupili smo i nešto zemlje. Mada malen, brinuo sam o stoci. Ovde imam dvorište i Esmu koja o meni brine. Ona me je tog septembra povela u školu. Bilo me je sramota jer su moji novi drugovi bili skoro mladići i došli su sami. Ona, Esma, sa ponosom me je držala za ruku kao da sam njen sin, ili unuk. Kupila mi je i knjige i novu garderobu. Hoće li mi to biti dovoljno da budem srećan, pitao sam se dok sam birao gde da sednem pri prvom dolasku i susretu sa školom. U razredu je bilo više muslimanske dece jer je to bio taj deo grada. Škola je bila renovirana, velika, moderno opremljena. Do nje mi je bilo desetak minuta hoda i imao sam dovoljno razloga da budem dobar đak i srećan.
Moje ime, Milan, nije izledalo čudno jer je bilo još dece srpske nacionalnosti. Neobično je bilo to što sam jedini pričao ekavski. Majka nikada nije prešla na ijekavicu i još uvek je imala čak i naglasak svoga kraja. Ni znanje koje sam doneo iz osnovne škole u selu nije bilo loše. Lako sam se uklopio i pratio gradivo petog razreda. Nedostajalo mi je društvo. Dobra Esma nije imala neki komšiluk. Bili su to uglavnom stariji ljudi i jedan mladić dve godine stariji. Tada mu je bilo četrnaest godina i za njega sam bio još dete. Imao je lepu kuću iz koje je retko izlazio. Kasnije mi je pričao da mu je najbolje društvo bio kompjuter. I ostali moji drugovi imali su mobilne telefone i svi, do jednog, računare. Jedini ja sam bio i bez telefona i bez kompjutera. Naravno da sam na tom polju bio totalno nepismen. Informatika, novi predmet koji sam dobio u školi za mene je bila bauk. Stideo sam se, pokušao da nešto sam zaključim, ali je na počeku to bio moj najveći problem. Moja brižna Esma setila se da zamoli Alena, mladića iz komšiluka, da me malo uputi. O koliko sam je voleo! Tu skoro staricu sa očima devojke. Te subote planirao sam da obiđem majku, ali me je iznenadila poseta. Mladi komšija je stajao na vratima i poručio mi da za dva sata mogu da skoknem do njega, da mi malo pokaže upotrebu kompjutera. Naravno da sam sve druge planove za taj dan odbacio. Nisam mogao da dočekam podne da posetim komšiju, možda i prvog novog prijatelja od kako sam napustio svoje selo. Moja pomajka, tako sam Esmu zvao, stavila je u jednu najlon kesu puno jabuka da ne idem ljudima praznih ruku.
Stidljivo, zazvonio sam na vratima kuće koja je pripadala Alenu. Otvorila ih je mlada žena. Više je ličilo da je mladiću sestra nego majka. Njen širok osmeh i čvrsto stisnuta ruka bili su mi dovoljni da se osetim dobrodošao.
– Hajde mladi komšija! Alen te čeka i baš se radujem što ćete se upoznati. Ovdje skoro da nema prijatelja, vršnjaka.
Soba u koju sam ušao izledala je kao malo carstvo o kojem sam sanjao. Velika plazma, kompjuterski sto sa računarom, police sa mnoštvom knjiga i okolo stripovi. Mladom čoveku poput mene, koji iznad svega voli da čita, to je izgledalo kao san koji nikada neće moći da dosanja.
– Pa gdje si ti Milane? Da nije te informatike, kompjutera i tvoje Esme nikada se ne bi sjetio da da mi navratiš da se upoznamo.
– Ne volim da dosađujem ljuduma. Retko smo se sretali… Nekako si i ti zatvoren i stidljiv, odgovorio sam mu.
U rukama mi je još bila ona kesa sa jabukama koju on prihvati i odnese majci. Kada se vratio u rukama mu je bila flaša koka-kole i dve čaše.
Tako je počelo naše prijateljstvo. Više to nisu bile samo posete zbog obuke na kompjuteru. Jedan drugome smo postali potrebni.
– Koji ti je broj mobilnog da se možemo dogovarati o druženju, pitao me je?
– Nemam ja mobilni, stidljivo sam mu odgovorio. – Košta to. Nemamo majka i ja…
Pogledao me je u čudu, izašao i posle par minuta vratio se sa jednom starom nokijom koja je još uvek bila u ispravnom stanju.
– Ovaj mobilni više i ne koristim. On mi je rezerva kada mi se novi isprazni. Poklon od novog prijatelja. Ne zahvaljuj, jeftino je to.
Osećaj koji sam tada doživeo ne može se ničim opisati. Da zaplačem ne mogu i glupo je. Ne umem ni da kažem -hvala! On je već tu kraj mene. Pokazuje mi kako da ga koristim, zapisuje broj i raduje se više nego ja mojoj sreći.
Nijednu utakmicu više nisam gledao u svojoj sobi, na starom televizoru, skoro bez boje. Sada smo navijali skupa, sedeći, uz grickalice, kraj njegove plazme.
– Esma, šta je sa Alenovim ocem? Ima li ga? Ne pominje ga nikada.
– Mustafa je dobar majstor, petnaest godina stariji od Emine, Alenove majke. Kada je izbio rat otišao je u Njemačku. Nije ga bilo nekoliko godina, a onda se vratio sa mladom ženom, trudnom. Ona je ostala ovdje da se porodi i čuva njegovu staru majku, ili ova nju. Jadna žena je umrla prije tri godine, sin joj odrastao, ali ona nema snage da krene u inostranstvo za mužem. A ovaj više i ne insistira. Valjda čekaju da momak završi ovdje neku školu.
Još nešto po čemu smo nas dvojica slični. Odrastamo bez očeva. Njegov ga često posećuje. Ja svoga ni ne poznajem.
Zazvonio mi je telefon, a nije još ni svanulo. Vidim da je Alen. Subota je, nemamo danas nastavu i ne znam šta je to hitno da me zove.
– Spremi se i dođi kod mene. Nije samo dobar doručak… Imam jedno iznenađenje za tebe.
Esma je već na vratima, začuđena što je vikend, a ja pre osam na nogama. Nešto bi me pitala, ali je odustala. Samo je zagrlih i, na njeno iznenađenje, poljubih.
Na vratima me dočeka moj drug. Vidim da mu se brk smeši. Nešto lepo je u pitanju. Uvodi me u svoju sobu, a tamo, u kutiji, upakovan njegov kompjuter. Novi, još neraspakovan, pored njega.
– Eto, sada ćeš i ti moći da se igraš kod svoje kuće… Da meni ne dosađuješ… Šalim se, naravno.
Onda mi je ispričao da mu je otac tu, došao prošle noći. Doneo još jedan kompjuter, da ovaj pokloni mladom komšiji za koga se vezao. Toliko sreće, ponosa, što ima dobrog oca, što ima i mene – prijatelja koga može poklonom da usreći.
… Alen će na jesen u Nemačku. Upisao je ovde studije, u Sarajevu. Ne može još da se odluči da krene sa roditeljima. Majka će sa ocem, konačno. Sada je sin odrastao, svakako će u novi veliki grad zbog škole. Tako je sam rešio. Daće mi ključeve od kuće, da neko bude u njoj, zbog lopova, ne daj Bože! Znam da nije samo to.
– Dolaziću često, a i ti ćeš meni. Nije Sarajevo daleko. Ne brini… Troškovi su moji.
Ostajem sam, a možda i ne. Moram da odrastem. Kada završim tehničku, informatički smer, u Sarajevo ću i ja. Alenovi mi obećali da je to njihov poklon mladom čoveku koji nikada njihovom sinu nije pomenuo reč rat. Dečaci, pametni, tu reč ne pominju.
___________________
Priča iz najnovije knjige – “Uzdizanje vlastitog neba”
