Redakcija Miroslav Antić
O LJUBAVI I JOŠ PONEČEM
.
Ovu knjigu nisam napisao ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni kad sam zapisivao ove pesme, bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi.
I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečjih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge stvari naučio od mlađih.
Ljubavne pesme za decu nastale su iz jedne moje prevelike brige. Stalno me je mučilo kako to može: biti u isto vreme i dorastao i nedorastao. Mislim da ni vaši roditelji nisu načisto s tim.
Kad se zaljubiš, svi ti se smeju, kao da nemaš pravo na to.
Kad vode ozbiljne razgovore o životu, oteraju te u drugu sobu i kažu: ozbiljne stvari nisu za balavce.
Ali kad treba da se donese kanta vode, ili kupi nešto u prodavnici, kad treba da se nacepaju drva, ili da se dovede u red nešto u kući, uvek su spremni da podviknu: vidi koliki si odrastao, a ponašaš se kao dete!
Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Za detinjstvo i mladost napisano je bezbroj lepih pesama. Za ono srednje doba, kad više niste šmrkavci, a niste još uvek ni sasvim odrasli, nema mnogo knjiga. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći sa jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina između dvanaeste i šesnaeste, koja ponekad ume da traje deceniju, a nekad je preskočiš za trenutak.
Ja sam zapisao ove pesme da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja koji se brine o vama drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Jednog prijatelja pesnika, koji je i sam pomalo dečak, sa jednim sedim čuperkom u glavi, ali još uvek plavim u duši.
Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje čitate, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođenje pesme, one što ko zna od kada postoji u svakom od vas.
I još jedno je važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Ni svu ljubav ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad budete u mojim godinama, pa se okrenete i malo kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao slikar što gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.
