Te godine srpska vojska je preživela teške dane. Snabdevanje i uslovi smeštaja su joj bili veoma loši, a zarobljeni austrougarski vojnici preneli su tifus i druge zarazne bolesti od kojih je stradalo 35.000 srpskih vojnika i skoro tri puta toliko civila. Saveznici se nisu mnogo trudili da pomognu u ovim nevoljama, ali su zato vrlo uporno zahtevali da srpska vojska pređe u ofanzivu. U vreme priprema Italije za početak operacija, sile Antante su zahtevale da srpska i crnogorska vojska izvrši prodor ka Ljubljani da bi obezbedile spajanje italijanskog i ruskog fronta, jer su bili planirani duboki prodori u Austor–Ugarsku sa jugozapada i severoistoka. Ovaj zahtev, kao i ruski i italijanski planovi koji su ga uslovili, bili su, naravno, nerealni. Čak je i načelnik ruske Vrhovne komande veliki knez Nikolaj Nikolajevič morao priznati da se od Srbije previše traži.
Početkom septembra te godine, Nemačka, Austro–Ugarska i Bugarska potpisale su Vojnu konvenciju o zajedničkom napadu na Srbiju. Za taj zadatak prikupljena je austrougarska Treća armija na Drini i u Sremu, nemačka Jedanaesta armija prema Timoku. One su objedinjene pod zajedničkom komandom nemačkog generala Makenzena. Južno od Prve grupisana je bugarska Druga armija, koja nije bila pod zajedničkom komandom. Te snage su imale ukupno 372.000 pušaka, oko 1.700 topova, 10 eskadrila aviona i brojnu rečnu ratnu flotu na Dunavu i Savi.
Car Viljem je Mekenzenu izdao krataku zapovest: “Srpsku vojsku odlučno poraziti i uspostaviti i održavati vezu preko Beograda i Sofije sa Carigradom”. Mekenzen je bio uveren da će prodorom do Kragujevca, Ćuprije i Niša koalicione trupe izvršiti ovaj zadatak. Ukoliko bugarske snage sa istoka u to vreme stignu do Kragujevca, a austrougarske sa zapada do Užica, konačno slom srpske vojske bi bio postignut.
Uprkos upozorenjima iz Srbije, sile Antante su se zanosile nadom da će Bugarsku pridobiti za sebe. Čak su i mobilizaciju bugarske vojske cenile kao blef. Zbog toga su odbile predloge srpske vlade i Vrhovne komande za pritisak na Bugarsku, a pogotovo za preventivni rat protiv Bugarske da bi se predupredio njen napad na Srbiju. Sem toga, Srbiji su ozbiljno zamerile što upućuje svoje snage na istočnu granicu. Ipak, srpska Vrhovna komanda je podešavala razvoj svojih snaga prema novostvorenoj situaciji, koju je ona realno cenila. Na donjoj Drini i Savi zadržala je Prvu armiju, trupe Odbrane Beograda, Treću armiju i Krajinski odred na Dunavu, Timačku vojsku, Drugu armiju i deo Trupa novih oblasti na granici prema Bugarskoj. Deo ovih poslednjih je kontrolisao granicu prema Grčkoj i Albaniji. S obzirom na to da su ove snage imale 232.000 pušaka i 685 topova, neprijatelj je, očekivano bio u velikom preimućstvu. Zbog toga je srpska Vrhovna komanda planirala da spreči prodor neprijatelja na srpsku teritoriju, a ako u tome ne uspe, da usporava njegovo nastupanje stvarajući tako vreme i prostor za pristizanje savezničkih snaga, uz čiju bi se pomoć organizovala protivofanziva. Nade u ovu mogućnost pothranjivala su brojna saveznička obećanja i prebacivanje po jedne francuske i engleske divizije sa Galipolja u Solun, čije je iskrcavanje počelo kad i Makenzonov napad na Srbiju, a koje je, kako se predviđalo, ubrzo trebalo ojačati novim divizijama.
U sastav srpskih trupa orijentisanih prema severu i istoku našla se i glavnina dotadašnje Užičke armije. Umesto nje, obrazovan je Užički odred u sastavu Prve armije, pod komandom pukovnika Ivana Pavlovića, koji su sačinjavali: 2. prekobrojni puk III poziva, 4. kadrovski puk, 4. puk III poziva i crnogorska Donjovasojevićka brigada. Ukupno 14 baraljona sa 26 topova. Raspoređen na desnoj obali Drine, od reke Trešnjice do ušća Lima, odred je imao zadatak da zatvori pravac Višegrad–Užice i da štiti levi bok i pozadinu Prve armije.
Napad Makenzenovih snaga počeo je 6. oktobra. Austrougarska 62. divizija u rejonu Višegrada bila je još u formiranju. Ipak, dva bataljona su pokušala da pređu Drinu, ali su odbačena, pa je dalje prebacivanje njenih snaga odlagano sve do 22. oktobra. U među vremenu, zbog situacije na severnom frontu, Prva armija je bila prinuđena da se povuče istočno od Kolubare. Užičkom odredu je naređeno da se u slučaju nužde povuče na Debelo brdo i Kadinjaču , dalje povlačenje da podešava prema kretanju Sokolske brigade iz rejona Valjeva.
Dvadeset drugog oktobra 62. divizija je forsirala Drinu severno i južno od Višegrada. Posle višečasovne borbe potisnula je Užički odred i obrazovala mostobran na desnoj obali reke. Odred je povukao glavninu na Šargan, a Donjovasojevićku brigadu ka Priboju. Pošto se očekivalo njegovo dalje povlačenje, a i inače je cenjeno da on ne može braniti pravce prema Užicu i Sandžaku, zamoljena je crnogorska Vrhovna komanda da ovaj poslednji zatvori svojim snagama. U vezi s tim, ka Priboju je upućen Kosovski odred /3.000 vojnika predviđenih za upućivanje u Prištinu kao pomoć srpskim trupama Novih oblasti/ i 1. sandžačka divizija /4.500 ljudi/ na Vihoru, Vranovinu i Vardaru, na desnoj obali Lima. Stalnim pritiskom, naročito 1. sandžačke divizije, paralisan je dalji prodor austrougarske 62. divizije sve do 12. novenbra.
Po pristizanju crnogorskih snaga i zbog pomeranja Prve armije radi odbrane Aranđelovca, Užički odred je nastavio povlačenje. Kratko vreme je zadržao glavninu na Šarampovu, Đakovom kamenu i Kadinjači, Donjovasojevićku brigadu na Palisadu, a već 28. oktobra se, preko Užica i Požege /Donjovasojevićka brigada preko Arilja/, povukao na položaje u visini ušća Đetinje. Još jedanput, i to na duže vreme, Užice je moralo da se napusti bez borbe. Dva dana kasnije odred se povukao na Markovičke položaje, a 31. oktobra, zbog neuspeha Sokolske brigade i delova Dunavske divizije II poziva u odbrani Gornjeg Milanovca, na položaje kod Kulinovaca i Pridvorice, južno i jugozapadno od Čačka.
Posle upornih borbi na levoj obali Zapadne Morave, Prva armija je 31. oktobra dobila zadatak da zatvori dolinu Ibra. Za zaštitu svog levog krila odredila je Užički odred na položajima između sela Vrdile i Kaone. Pošto uputi jedan bataljon III poziva u Ivanjicu, koji tamo treba da se ojača starcima poslednje odbrane i zatvori pravac preko Kućiša ka Javoru, Užički odred trebalo je uporno da brani nove položaje da bi obezbedio povlačenje Prve armije na desnu obalu Morave i njeno dalje kretanje dolinom Ibra i grebenima s obe strane ove reke.
Prvog novembra su u Čačak ušle austrougarske 10. i 20. brigade. Deseta je sutradan nastavila drumom ka Kraljevu na kome su se kod Samaile zatekli jedna policijska brigada i komora Užičkog odreda. Komandant baterije angažovao je stotinak svojih ljudi i komordžija da zadrži neprijatelja, a o opasnosti izvestio komandanta Užičkog odreda i neposredno komandanta Prve armije. Komandant odreda, čije su trupe bile u pokretu ka Kaoni i Vrdili, organizovao je protivnapad i odbacio neprijatenja do Kamenog puta i Banovina. Ubrzo su mu stigli u pomoć po jedan puk iz Drinske i Dunavske divizije II poziva. Ocenivši da se ovde radi o grupisanju jakih srpsko–crnogorskih snaga za protiv napad, a i inače su od početka borbi strahovali da će im vojvoda Mišić prirediti još neku Kolubarsku, neprijateljske komande su bile prinuđene da se ograniče na jačanje mostobrana u rejonu Čačka. Istovremeno je oslabio i njihov pritisak ka Kraljevu, čime je olakšano dalje povlačenje Prve armije. Tako je ova odlučna akcija Užičkog odreda imala uspeh i preko očekivanja.
General Makenzen je 5. novenbra naredio da 62. divizija sa dve brigade iz 19. korpusa štiti desni bok austrougarske Treće armije na pravcu Višegrad -Užice -Požega i odbaci crnogorske snage na pravcu Nove Varoši, a 19. korpus i odred generala Sorsića /dve brigade/ da napadaju pravcem Ivanjica – Sjenica, a 8. korpus od Kraljeva ka Novom Pazaru.
Srpska Vrhovna komanda je ponovo zatražila da crnogorska vojska proširi svoj front na istok, da obezbedi pravce kroz Sandžak i tako zaštiti levi bok i pozadinu srpske vojske u povlačenju. U vezi s tim, serdar Vukotić je uputio jedanu brigadu na Kokin Brod da zatvori pravac ka Novoj Varoši, dve brigade na Javor /Javorski odred/ da zatvore pravac Ivanjica Studenica. Pošto je 19. korpus 7. novenbra izbio u Ivanjicu, i komandant Prve armije je uputio 4. puk II poziva sa ojačanjima /Studenički odred/ da zatvori pravac Ivanjica Studenica – Ušće. To je bila leva pobočnica armije.
Užički odred je vodio višednevne teške borbe s austrougarskom 53. divizijom na ulazu u Ibarsku klisuru. Noću 11/12. novembra bio je prnuđen da se povuče na liniju KomKlik, severozapadno od Magliča. Sutradan je povučen u Ušće, gde je obrazovao armijsku rezervu. Petnaestog novembra, sa položaja u rejon Bele stene, prihvatio je Drinsku diviziju II poziva, koji je neprijatelj prinudio da se povlači ka ušću reke Jošanice. Tek što je ovaj zadatak izvršen, upućen je preko Novog Pazara drumom ka Dugoj Poljani, kuda se povlačio crnogorski Javorski odred, da bi s njim i sa Studenički odredom zatvorio pravce koji od Sjenice i Jankovog kamena vode ka Novom Pazaru. Sedamnaestog novembra ta odbrana je organizovala u visini Žabrana, Osaonice i dalje na istok do Deževske reke. Međutim, iako nije bio neposredno ugrožen, morao je već sutradan da se povuče na desnu obalu Raške da bi obezbedio povlačenje Prve armije na desnu obalu Ibra i dalje ka Kosovskoj Mitrovici. Pod komandom pukovnika Pavlovića tada su se našli Javorski odred, raspoređen jugozapadno od Novog Pazara i Studenički odred, severoistočno od ove varoši. Zbog nastale potrebe da se iz rejona Ribarića osiguraju pravci ka Beranima, Peći i Kosovskoj Mitrovici, 19. novembra je preko Kovača tamo upućena Donjovasojevićka brigada, a zatim i Javorski odred ka Rožaju da bi zatvorio pravac Sjenica – Rožaj – Peć. Oni su tada vraćeni u sastav Sandžačke vojske. Razvlačeći ostatak svojih snaga, Užički odred je zatvorio sve pravce koji od Novog Pazara vode ka planini Rogozni i dolini Jošaničke reke.
Dvadeset prvog novembra Vrhovna komanda je obavestila vojvodu Mišića da je propao pokušaj prodora kroz Kačanik za Skoplje i osujećeno spajanje sa savezničkim snagama koje su na jugu Makedonije ostale gotovo potpuno neaktivne. Pošto je predstojalo povlačenje na Kosovo, i dalje, Mišić je morao da pošalje Drinsku diviziju II poziva za Rožaj, da se delovima Sandžačke vojske zatvori pravac Novi Pazar – Berane. Dunavska divizija II nastavila je povlačenje desnom, a Užički odred levom obalom Ibra. Kod s. Žabara odred je prešao na desnu obalu reke. Iako bez pritiska neprijatelja, povlačenje je izvršeno uz ogromne teškoće, jer su trupe bile izgladnele i premorene u danonoćnim borbama i pokretima. Dvadeset trećeg novembra Užički odred je u taktičkom pogledu potčinjen komandantu Dunavske divizije II poziva.
Sutradan, Vrhovna komanda je izdala direktivu za povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije, na albansko primorije. Prva armija /i Užički odred u njenom sastavu/ dobila je ulogu zaštitnice na pravcima koji od Peći i Novog Pazara vode ka Andrijevici i Beranima i dalje za Podgoricu i Skadar. Prema austrijskim snagama iz Sandžaka, zaštitu je i dalje vršila crnogorska Sandžačka vojska, posle kod Pljevalja, Berana i Mojkovca.
Borbe i pokreti užičkog odreda bili su veoma dinamični i naporni. Što od gubitka u borbama, što od uzgrednih osipanja, odred je izgubio više od polovine svoga ljudstva. Pa ipak, uvek je bio spreman da prihvati svaki novi borbeni zadatak, koje je izvršavao s primerenim požrtvovanjem i upornošću, iako su njegovo ljudstvo pretežno sačinjavali treći poziv i najmlađa godišta gotovo neobučavanih regruta.
Makenzen je postigao polovičan, privremen uspeh: ovladao je srpskom državnom teritorijom, otvorio put za Sofiju i Carigrad, ali nije uništio vojsku, skupštinu i vladu Srbije. One su nadživele dramu 1915. godine. Napustile su svoju otadžbinu, uz ogromne žrtve i u istoriji gotovo neviđene napore. Posle oporavka i reorganizacije na Krfu i Vidu, srpska vojska je vraćena na Solunski front i nakon dugotrajnih borbi i stradanja u pobedničkoj saveznoj ofanzivi, u jesen 1918. godine, odlučujuće uticala na slamanje Bugarske i dala ogroman doprinos konačnom slomu Austro–Ugarske i Nemačke.
Izvor: UŽICE NEKAD I SAD. Užice u obnovljenoj Srbiji.