Novi mostovi literarne družine ,,Zmaj u zelenim čarapama”

Poezija

Веронаука Пећинци, литерарна дружина: „Змај у зеленим чарапама“

.

”Богати су они људи који пре спавања броје децу, а не паре.

Јер најлепша застава на cвету јесте виорење пелена

– попут јата лабудова!”

 

НОВИ МОСТОВИ

 

 

ИВАНА КОМНЕНОВИЋ[1]

 

МОСТ НА КОМЕ НЕМА САОБРАЋАЈА

 

Године пролазе, одузимају нам особе до којих нам је стало,

а некад, на неки начин, враћају нам особе до којих нам је стало!

Све зависи од ситуације, времена,

а некад и од нас самих:

 

срећемо се на мостовима, месту које спаја људе,

са свима онима којима нешто значимо и који нам нешто значе.

Није битно да ли у сновима или мислима,

битно је сами себи ту жељу испунили!

 

Дешава се и то, да је та жеља стварност!

Сусрет између двоје људи који су били удаљени временски,

али сасвим сигурно знају да једно од њих није заборавило оно што је било у њиховој души,

и осећања која никад нису ни престала да трају!

 

Замишљам то као један огроман мост на коме нема саобраћаја,

али је опет велика гужва: пријатељи, рођаци, комшије, сви трче једни другима у загрљај,

не причају много, али се погледом разумеју и пресрећни су што су се коначно срели!

Делиле су их године, простор, и можда неки људи; у тренутку је све друго постало небитно…

 

За неке, ови сусрети су изменили ток живота, путеве којима треба кренути,

некима није пуно значило,а неки су се једноставно окренули и отишли!

Мени су дали неки други смисао живота, навели су ме да размишљам

и у неком другом правцу, можда о неком другом свету, који постоји, само за мене!

 

ДЕЈАНА ЛУКИЋ [2]

 

МОСТ НА ДЕВЕТ СТУБОВА

.

Прећи ћу га једном,

видећу шта ме чека на другој страни…

Можда је то тај последњи мост?

Можда нас ветрови живота неће ломити као гране?

 

„Помози Боже! Благослови и испуни нас сваком светлошћу и добротом!

Нек’ живе деца у свету љубави, нека расту без лоших сећања,

без слика страдања и разних злих дела која се дешавају на овом свету,

који се налази у твом наручју“, биле су речи моје баке,

 

„Сви зли људи што кваре радост твоју,

и радост друге деце, биће на неки начин кажњени од Бога који види све!

Он не зна да мрзи, већ само да воли,

и тиме је учио све људе да буду неискварени и радом испуњавају своје жеље!

 

Ми понекад помислимо да је Бог неправедан, али није тако!

Поштуј Божије заповести и не бој се,

живот је кaо река која тече далеко,

далеко, ни сам не знаш где“,

 

мислимо да је тако лако прећи тај мост што нас спаја,

а само један погрешан корак,

може да нас увуче у тај вир који се врти све брже и брже!

Дочека нас само мрак.

 

БРАНИСЛАВА УТВИЋ[3]

.

ЧОВЕК ЈЕ СИМБОЛ МОСТА

 

„Прва и главна особина којом се одликује духовни пут је храброст“, говорио је Ганди.

И тако нама, вечним кукавицама, Свет изгледа као једна велика претња и опасност!

 

Зашто? Можда зато,

што су наши страхови јачи од наше способности да се послужимо властитим умом?

Cвака мисао коју изнедри наш ум жели да буде слободна, и то је њена природна тежња,

али на другој страни моста, коју смо сами изградили, остаје вечно заробљена!

Тргнуће нас прва последица (искидане мисли, неодговорност, страх…)

и одлучно ћемо поставити питањe без одговора:

 

„Да ли је храброст заувек изгубљена?“

Скупимо преосталу снагу и пређимо мост сопствених слабости!

 

Младом човеку, потребно је,

понекад, да своја размишљања и поступке преиспитује угледајући се на особу коју уважава, јер увек је било људи да се супроставе и успротиве

слепоме и некритичком прихватању општег мишљења,

који су младе људе охрабривали и подржавали да у мислима великана човечанства траже мост којим ће кренути њихов млади ум.

 

На мене је велик утисак оставио драгоцени увид цара Марка Аурелија:

„Ако хоћеш да избегнеш разочарење жели само оно што зависи од тебе!“

 

Према томе, смисао је изнад среће!

Ко освоји животни смисао,

може да поднесе све ударце судбине!

Зато мудар човек не очајава,

већ усавршава себе,

и уз помоћ воље и љубави превазилази све!

 

За мене, човек је симбол моста,

само ако полази од љубави, гледа с љубављу, и тежи љубави…

 

ЈОВАН САВИЋ[4]

 

MОСТ НА ЖЕПИ

 

Рушили га странци

и опет је ниц’о,

мост на Жепи стоји,

ту је храброст стиц’о!

 

Питали се многи

шта га још држи?

Вероватно љубав

коју свима пружи!

 

Колико је људи

преко њега прошло,

колико је стопа

на њему стало,

 

а никоме на памет

није пало

да чува оно

што је од њега остало!

 

Он адресу нема

да му неко пише,

њему мало треба,

не превише:

 

сетимо се оног

што путеве спаја

– обновимо цвет

нашег завичаја!

 

НИКОЛИНА НИКОЛИЋ[5]

.

МОСТ КОГА НИКО НЕ МОЖЕ СРУШИТИ

 

По мом мишљењу, мостови су сви јако важни.

У ствари, не сви.

 

Један мост је важнији од свих.

То је мост између мајке и детета.

 

Тaј мост је дугачак и веома га је тешко изградити.

Ако слажеш мајку, мост се полако руши и ти падаш!

 

Тај мост је после јако тешко изградити, aли мајка опрости детету

и мост се поново саставља као слагалица, слагалица од стотину делића!

 

Када мост саградиш, чврсто и са љубављу,

никада га више нико не може срушити!!!

 

СТЕФАН МИЛОШЕВИЋ[6]

 

ЧЕМУ МОСТОВИ СЛУЖЕ?

 

Мостови могу бити:

црни, бели, жути

а и мутни.

 

Такође: љубавни, ратни,

срушени

а и страшни.

 

Светли, тамни,

бледи

а и седи.

 

Савски,

дунавски,

нови и стари:

 

лепи

али

слепи!

 

Мостови могу

да повежу

небо и земљу,

 

пријатеље, непријатеље,

али обично мостови служе

да аутомобили њима круже!


[1] 2. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар

[2] 3. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар

[3] 5. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар

[4] 3. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар

[5] 6. разред основне школе „Слободан Бајић – Паја“, Пећинци

[6] 6. разред основне школе „Слободан Бајић – Паја“, Пећинци