Redakcija О збирци кратких прича „Споменар“ Браниславе Марковић
„Прошле су године… Обилазим свет, и даље скупљам биљке, проучавам њихова лековита својства, идем на конгресе биолога, нисам више ни стидљива, ни уплашена, косу кратко шишам, бојим праменове, и чекам оног који ће ми допунити живот, с којим ћу створити породицу, имати децу. Родитељи ме све чешће питају кад ћу, кад ћу, време лети, хоће да одгаје унуке; има времена, правдам се, а знам колико су у праву. Не посећујем их онолико често колико би желели али кад одем у село, поново се будим са погледом на липу, поново ми у носнице струји мирис хлеба који се пече, траве која се коси, ветрова који долазе са реке.“
Одломак из приче „Изгубљена заувек“
Док је у припреми нова збирка прича Браниславе Марковић, за коју се надамо да ће ускоро угледати светлост дана, осврнимо се на њену прву збирку „Споменар“. Објављена је 2007. године, у издању Чигоја штампе у Београду и садржај је интересантан. У питању су приче које говоре гласом и срцем ауторке, али такође и гласовима деце и одраслих из њеног окружења. Ти гласови су пуни емоција – некад среће, некад туге, говоре у монологу или се преклапају с другима, али су увек отворени према замишљеног саговорнику, од којегсe, чини се, не очекују ништа, осим да буду саслушани и да са њиме „поделе добро и зло.“
Бранислава Марковић је цео свој радни век „описмењавала“ ауторе рукописа из најразличитијих области, кројила туђе књиге, исправљала језик и учила друге како да га богате и развијају. Професор књижевности, са мастер дипломом, никад није ушла у одељење с дневником у рукама, што јој је била жеља када се определила за студије књижевности. Уместо тога, потписала је преко 1000 наслова књига радећи у издавачкој делатности као уредник, редактор, лектор, рецензент. Пише за своје пријатеље који воле да прочитају оно што је написала. И пева.
Збирка носи назив „Споменар“ по истоименој причи у оквиру ње, која се бави настанком и животом женског хора „Лучинушка“ у којем ауторка пева већ више од 40 година. Збирка је посвећена „другарицама“, па када све саберемо, добијемо једну праву, отворену и искрену збирку „женских прича“, али без икакве негативне конотације. Напротив, то су чисте и врло осећајне приче о односу једне жене првенствено са собом, а потом и с породицом, колегама на послу, пријатељима. Чини се да су истакнуте искрене приче о материнству и бризи о детету, као и способности да се погледа „очима детета.“
Ауторка је у једној причи девојка од 25, а у другој – зрела жена од 55 година. Сећа се младости, промишља, упоређује себе, анализира своје поступке. Она је самостална и врло самосвесна, а опет – машта о, у исто време, снажном, али и нежном „Капетану“, који би је одвео на леп састанак и у шетњу. Он је и њен „Анђео чувар“, који јој помаже да брзо оздрави и, иако није физички присутан у њеном животу, он је води кроз тај живот.
„Споменар“ обухвата приче из детињства, студентских дана, младости, „тражења свог места под сунцем“, приче о заснивању породице, друштвеним недаћама (попут инфлације `90-их и бомбардовања 1999), животној срећи и несрећи. Смењују се рођење и смрт и све оно што чини живот. Приче су пуне наде у боље, борбе за оно највредније, најразличитијих врста љубави, људске топлине и стрепње.
Без сумње, и друга збирка Браниславе Марковић биће интересантна, а ја очекујем да ће бити емотивна и искрена допуна прве, и да ће нас неодољиво привући.
Дајана Лазаревић
