Ovih dana je objavljena nova knjiga, četvrta zbirka poezije, PORUBLJENI SNOVI, darovite i šarmantne pjesnikinje Zorice Tijanić, iz Beograda. PORUBLJENI SNOVI su jedno vrhunsko književno djelo o ljubavi kao osnovi ispunjenog i srećnog života između muškarca i žene.
Ono što posebno odlikuje poeziju ove vrle pjesnikinje je njen raznovrsni i jezgroviti pjesnički izraz i skladni ritam, obogaćen prelijepim pjesničkim slikama i stilskim figurama.
O ljubavi su pisali i pišu svi pjesnici i književnici svijeta i svi budući pisaće o ljubavi. Ljubavne pjesme su i najljepše u književnosti. Osnovna poruka pjesama iz knjige PORUBLJENI SNOVI je da je ljubav između čovjeka i žene iskonska, najjača, najuticajnija na razvoj ljudskog bića. Iz te ljubavi nastaje svijet. Ako je čovjek u ljubavi srećan, zadovoljan, ispunjen i u harmoniji živi sa sobom i svojom stvarnom drugom polovinom, intimnim, osjećajnim, unutrašnjim sebe, potrebom duše i tijela, onda su sve ostale sfere ljudskog života skladne, uspješne, zadovoljne i lijepe.
Pjesnikinji Tijanić čestitam novu knjigu i želim srećnu promociju koja će se održati u decembru 2014, na Kolarčevom UNI, Studentski trg 5, Beograd.
Vama, poštovani čitaoci, želim ugodno druženje sa modernom, misaono snažnom i osjećajno dubokom poezijom ove afirmisane i vrijedne književnice.
Avdulah Ramčilović
Iz recenzije Mirjane Aćimović
Nova zbirka elegične poezije ove vrsne pesnikinje nam daje još jedan autentični ženski glas u autentičnom ženskom pismu i novom poimanju identiteta „žene koja piše i previše oseća“. Poput Marine Cvetajeve koja je napisala „srcem ću ti u srce tući“ – Zorica ne koristi fraze i sentimentalnost i ne koketira sa literaturom ili deskriptivnošću i naglašenom osećajnosti, ona direktno i neuvijeno priča svoju istinu: „Neću ono što želim i sebi jer sam potrošila gleđ pijući hladno i vruće. Ja sam otišla predaleko i hrabro poginula. Uvek u prvom redu svojih strahova. Ti nemoj mojim putem.“
A istina Zorice Tijanić je univerzalna, puni izraz bića koje voli, tuguje, plaši se, raduje sitnicama i ne miri sa sudbinom današnje dvolične sadašnjice.
Pesnikinja ne spada u one „srećnike i srećne druge koji pevati ne mogu”[1] i ona hrabro nosi svoj krst i breme koje je neobično teško sa ostalim velikim pesniskinjama: „…jer ako ti je glas, pesniče dat, ostalo ti je uzeto”.
Zašto nas pesme iz zbirke „Porubljeni snovi“ dotiču u samu dušu, i zašto nas neke rastužuju, a druge razgaljuju i čine srećnima i poletnima? Stihovi pesama nove zbirke poezije Zorice Tijanić su istiniti, u njima su ogoljena tuga i razočarana ljubav koja je spremna sve da oprosti u zamenu za samo jedan osmeh i zagrljaj. Ljubav o kojoj ona peva je čista, beskompromisna, a opet surovo i precizno svesna svake, pa i najmanje laži. Ona peva o ljubavi iznova i iznova njena pesnička duša je spremna kao feniks da ustrepti i usklikne radosno na svaki nagoveštaj nežnosti i iskrene dobrote i ona hrabro slika čežnju, pružene ruke koje nema ko da prihvati, jeca njeno srce tužno zbog nesposobnosti onog drugog srca da pruži svoju ruku za polazak u jednu običnu šetnju.
Ljubav o kojoj piše je gotovo dečije naivna, nesebična, ona ne uslovljava, to je ona iskonska prava biserna ljubav koju velika većina nas negde usput u gomili kompromisa zaturi i izgubi, zaboravi kako izgleda. Ta ljubav je začuđena, u neisplakanim suzama kada je neuzvraćena i sva u bolu, iznova svaki put, svakog jutra kojim započinje dan – očekujući malo radosti umesto koje pristiže nova tuga od koje srce tone u sve veću tminu.
Zorica piše o najvažnijim malim stvarima koje život znače onima koji nisu menjali prave vrednosti za šaku novca ili materijane zamene za praznu dušu. Ona neće da se odrekne hrišćanske dobrote i iskonske istine da je „ljubav pregršt davanja“, njoj je susret sa voljenim bićem „skuplji od života“. U prvoj tematskoj celini „Porubljenih snova“ nam govori o deci, sreći, čekanju voljenog, putovanjima.
Malo je njenoj duši potrebno za ostvarenje snova, čekajući da pređe ulicu između hotela Balkan i Moskva, čarolijom divnih stihova pesnikinja nas sa lakoćom smešta u voz koji „krivuda kroz tajge i tundre, uz muziku ruskih cigana“ i stiže u Moskvu „na pesničku noć u Puškinov kafe“.
Zorici su malograđanstvo, tlačenje slabijih, laži, prevare, skorojevićsko i snobovsko okruženje koje nam sadašnjica natura sa potrošačkim mentalitetom kost u grlu koju ona samo čeka da ispljune. Neumoljivo, bez pokornosti svojih čvrstih stavova ona se u svom književnom radu obračunava sa lažima kao najvećom pošasti našeg života –
„Ja…
Moj prikaz sveta
blizak kiši,
na otvorenoj palubi
vetar razbija.
Bura kroz grudi
u kapima mora.
Bliske su jer vole.
U času odlaska
prva, ja podigla ruku
i nestala u ljudima
koji nisu razumeli
misli.“
I –
„Ja sam svoje nastavila,
vi ste na svojim lažima pali.“
Pesnikinja u ovom stihu sakriva potvrdu kompleksnosti životne borbe i daje finoću toj muci sa kojom se svakodnevno suočavamo: „I moj mali život, koji se izlio u bunar želja iz kojeg kantom grabim ali nedovoljno duboko.“
U drugoj tematskoj celini „Porubljenih snova“ ona piše isključivo o ljubavi i jedna od detinje najdirljivijih pesama, gde bezrezervno i prostodušno, čiste duše kao što to samo može biti prelepa srpska i pravoslavna duša –piše stihove pesme „Moja ljubav“. Jedna od najlepših pesama ove zbirke je pesma „Ulice bojene tugom“ u kojoj pesnikinja nadahnuto govori o najvećoj ljubavi i jedinoj mogućoj utehi i punoći za dušu – a to je ljubav prema Bogu.
Nekoliko puta sam se iznova vraćala pesmama iz zbirke „Porubljeni snovi“. I pokušavam polako da razumem poeziju Zorice Tijanić koja me pesmama „Častim se lažima“, „Tama mog jutra“, „Ko si ti“, „Jednom će ti biti žao“, „Moji sinovi“ – veoma podseća na boli i tamna osećanja Silvije Plat i En Sekston.
Međutim, počinjem polako da razumem Zoričinu poeziju i ona mi se ipak čini bliža divnoj ruskoj poeziji. Kao i kod Ahmatove, Cvetajeve, Majkovskog, Ljermontova, Zavjalova ili Jelene Fanajlove – i kod Zorice Tijanić je mnogo bitna iskrenost, ona se skroz razotkriva, svoja osećanja zapisuje u veoma jednostavnom obliku gde je rezultat pesma koja je puna emocija koje pesnik ne prikriva već ih na jednostavan i univerzalan način iznosi, onakve kakve jesu.
Satkani od snova smo
nas dvoje, pesnici koji
beže u unutrašnjost sebe,
tražeći reči kojima bi
napisali poruke svetu.
Zorica Tijanić je pesnikinja koja piše beskompromisno, ona ne prihvata učmalost, praznu svakodnevicu, ravnodušnost po cenu velike patnje. Time se ona svrstava u red velikih žena pesnikinja, a njena poezija je tako fina, tako mekana i tanana, kao povetarac kog i ne osećaš, a koji duva i otkriva svoje tajne…
Izbor pesama iz zbirke ”Porubljeni snovi” Zorice Tijanić
SAKUPLJAČI SREĆE
Sve ovo moguće i nemoguće
u vrtlogu mojih godina otiče
gorčinom bola, ostavljajući za
sobom uspomene…
Ne umem da ti poželim ono nešto, što niko drugi nije. Ne umem najbolje da smislim. Grad je svečan u svojoj poslednjoj noći. Ulice blistaju gušeći svoju svetlost, matirane kičom očekivanja i prolaznosti. Ne želim ti baš sve ono što i sebi, jer nisam neko ko bi poželeo baš uvek da me neko voli. Ne volim granice, prelaze i promene, ali volim paukove. Nikad ih ne ubijam. Oni mi donose sreću. Volim sitnice, toplu čokoladu, priveske za ključeve. Volim da mirišem na jutro i tople kifle.
Ne volim velike događaje. Oni me plaše, dok svetlost gura moju tamu da se skloni, baš kao nova godina što gura staru. A ja ne volim promene. Volim da mirišem omot od čokolade, a da ne probam ni kockicu, da čekam vozove, a da ostanem na peronu. Treba mi nežan pogled na licu ali ne tražim da mi se odmah i osmehneš.
Mali nagoveštaj, koji sasvim dovoljno osvetljava ulicu. Šta da ti poželim, a da nije kliše, da ne bude ono što očekuješ, jer želim da te iznenadim. Neću ono što želim i sebi jer sam potrošila gleđ pijući hladno i vruće. Ja sam otišla predaleko i hrabro poginula. Uvek u prvom redu svojih strahova. Ti nemoj mojim putem. Odsanjaj svoje snove i zavuci se u toplinu koja boji tvoj grad i baca svetlost po licu i udahni život.
Šta još da ti poželim. Ne budi iskren. To se ne isplati. Ni mnogo dobar. Boleće te duša, mnogo puta. Ne obećavaj kad nisi siguran da imaš karakter. I poljubi nekog kad te nežno pogleda. Ne pitaj da li želi. Usudi se. Ostavi novac koji si poneo na svoju proslavu ubogoj starici što mrzne na pločniku i zaboravi da si dao. Provuci se kroz život da te niko ne vidi. Nemoj u prve redove. Lako se gine.
Znam šta ću da ti poželim. Setila sam se. Nije kliše, ali šta i ako jeste, nećeš mi zameriti. Od srca je. Ne želim to za sebe. Ali ti uzmi. Znam da voliš i da tebi treba, a ja imam u izobilju. Uzmi trenutke. Ima ih pregršt. One radosne. Meni ne trebaju. Ja neću. Poklanjam svima trenutke za sreću. Male čestice koje se provlače u svom beskrajnom trajanju. To su moje pesme o ljubavi, slikama, muzici, gradovima, putovanjima, uspomenama… neka ti se nađu za usput
PREDSKAZANJE
Ja nemam moć da ti pročitam sudbinu
ali mogu da osetim ono što ćeš učiniti,
jer ljubav je ona koja čita misli i oseća
umesto nas i ne znam koliko dugo ćemo
ostati zajedno u ovoj tišini i hoćemo
li biti mi ali mogu osetiti damare
tvog srca, koji obećavaju da će nežno
ljubiti.
Ja nemam pravo da ti oduzmem tu
ljubav niti pravo da te zadržim, kad
tvoje srce oseti prazninu i poželi
da se povuče, ali imam pravo da
zadržim svoju ljubav i sačuvam te
u mislima, koje će te uvek pamtiti
kao nekog ko je pružio ljubav.
Zapamtiću te kao nekoga ko se
rodio izabran za mene u trenutku
koji je bio duži od večnosti,
a trajao je samo tren baš kao blesak
suze koja je donela olakšanje i
sada te samo sanjam kroz to isto
predskazanje koje čuvam u
obećanju koje smo dali jedno
drugom u onom času kada smo
pomislili da će ljubav potrajati
duže od tog odbleska.
Nemam moć da ti pročitam
sudbinu ali mogu da uđem u
tvoje misli, jer si sudbina koja
se poigrala ranjenim srcem
i zato nemam pravo da ti kažem
da ostaneš ali imam pravo da
se povučem u svoju tišinu
i prepustim se tonovima koji
se nadmeću s kapljicama
suza što odzvanjaju, padajući
na moj bol koji bi me razbio
tvojim odlaskom.
Kao krstovdansko predskazanje,
opet se vraćaš u moje nemire,
kao da si zauvek bio neko ko
je znao da će ostati, a ne mogu
ti reći ni da odeš, niti smem poželeti
da ostaneš u mom svetu tišine
u koji si kročio zbunjen ali i hrabar
u želji da budeš moj vitez.
Nemam moć da ti pročitam sudbinu
ali imam srce da te zavolim i hrabrost
da te ispratim, kada poželiš da
utočište pronađeš u nekoj sigurnijoj
luci, jer ja sam neko ko ne obećava
srećan završetak.
Zato, nemam pravo da te zadržim
ali imam pravo da poželim da
se kao predskazanje pojaviš bar
u mom snu, koji se odvojio od
moje jave kao olakšanje u bolu
koji će vremenom postati sve tiši.
Ja nemam moć da ti pročitam sudbinu
ali imam moć da te privučem svojom
magijom trenutka u kojem si me
zavoleo kao blesak i zaboravio u
treptaju oka, kao signal duši, da se
zatvori za nas.
TI U PREDVEČERJE
U predvečerje kad dan se gasi
u taj neki minut do sedam
ukradem sećanje za tebe i mene
zatvarajući prozore i vrata,
zaustavljam kazaljke sata.
Pojave se u tom niotkud nade
da uz kafu ću s tobom misli
razmeniti, tugu radošću odmeniti
i poljubiti te usne u smiraju dana.
Dan kad se gasi čekaj me
na nekoj raskrsnici i onda
kada nikog ne očekujem.
Ti dođi kada sunce u zalasku
dan odmenjuje i mesec se
široko smeši spreman uveliko
da zagrli noć.
Stvori čaroliju i pokloni
zvezdama moć da podignu
maglu tišine, kad nas radost
mine.
U predvečerje kada se dan
mrači i kad se iz škole
vraćaju umorni đaci, na
raskršću od čekanja dođi
i snenu me pronađi, u taj
mali minut do sedam, kada
se u tvoje oči zagledam.
Ti poruku u tajnama nađi,
a ono što mi u mislima pročitaš
nestaće u trenu ako me srce
tvoje odbaci.
Dan kada se ugasi u iščekivanju
da mi dođeš već minut nakon sedam
na prozor prestajem da gledam,
jer zakasnio je dan i jedan mali san
zapljusnut tugama moći, donet
na rukama noći, zagledan duboko
u moje oči, ostaje usamljen da
sniva i čezne pitajući zvezde,
da li ćeš ponovo doći.
___________________
[1] Marina Cvetajeva “Ima srećnika”, prevod Danila Kiša
