Redakcija Оливера Дражић
Седели су поред реке успомена. Текла је вртоглаво, узбуркана немирима, уназад, ка свом извору. Немо су посматрали неуморне капи кише које спирају последње боје старих фотографија. Погледи су застајали, преплитали се и пратили последње откуцаје срца који су били све ређи. Путеви које су стрмо урезале боре на њиховим рукама, водили су ка заједничким тренуцима добра и зла. Осмех се борио за своје место и заузимао ширину младости, која је осликавала лепоту. У ваздуху су лебдели мириси њихових истрошених тела и најдубљијих удаха живота. Пред њима – лепеза успомена. Милозвучне мисли, попут мелодије харфе, пратиле су дубоке погледе расуте по површини воде. На сваком истрошеном папиру, мноштво је негованих емоција, које и данас блистају као некада. С љубављу исписани редови пркосили су из мноштва шарених, различито кројених облика њеног срца. Седели су једно крај другог, обасјани месечином, обгрљени животом, проткани успоменама и надахнути љубављу.
Облаци су кренули својим стазама и загазили у касно вече. Уступили су место звездама које поносно пркосе са неба, попут ордења за све битке и успехе сабране животом. Бели звездани прах, посут по власима њихове косе, ниже бисере које дарују године искуства и љубави. Трептај њеног ока изазива нежан поветарац који понекад уроди капима кише. Тихо се скотрљају низ брежуљке образа, кроз каналиће бора и сместе на руб усана. Капи саткане од мозаика различитих осећања, среће и туге, као и неизоставне љубави. Топле су, меке, глатке, и не теку даље од његовог рамена. Чувао је сваку кап на длану, није дозволио да на земљу кану, јер ако је земља и сувише плодна може изродити нове кише. Латицама је миловао њене усне и давао им боју црвених гербера.
Седела је у његовом крилу, као у колевци мира. На уморним коленима који је увек радо приме у загрљај. Миловала му је лице и речима мамила осмехе који су били чврсто усидрени у њено срце. На ревер његовог старог, традиционалног капута, зашила је весело дугме из младости које је симбол свих заједничких несташлука. Увек га је радо додиривала, као дукат сећања. Крај његовог увета вечно тече река незамисливих, шашавих и дубоких мисли, јединственог кроја, које је радо примао к срцу. Све зачуђене погледе нанизала је на огрлицу драгоцених тренутака коју вешто крије у свом осмеху. У углу његовог ока тиња вечна ватра, чији пламен одржавају варнице њихове љубави.
Још увек је стих и између стиха, када обузме је инспирација тиха, па потекне песма из рукава, која памти шта је љубав права. Међу корицама његови су прсти. Упијају свако слово, штампано њеном руком, с љубављу и с муком. И када месец нестане са неба попут путника који је стигао до последње станице, њихова љубав неће прибећи оквирима стварности. Живеће вечно кроз многобројне записане речи, умеће некако и смрт да излечи. Заспаће једно другом на рамену. Речи постаће успомена умеће. Запловиће сновима. Љубав живеће, они умреће.
.
Оливера Дражић, рођена 29. 06. 1991. године, у Лозници, Република Србија. У родном граду похађала је О.Ш. „Јован Цвијић“, као и средњу школу „Свети Сава“, где је стекла звање: техничар за индустријску фармацеутску технологију. У Лозници је тренирала карате, ишла на часове плеса и била члан школског хора. Након завршене средње школе, студирала је на Педагошком факултету, у Бијељини, где је стекла звање: професор разредне наставе. Тренутно похађа мастер студије на истом факултету. Свој допринос даје „Витез“-у, са којим наступа на фестивалима за децу. Поред поезије и прозе којој је посвећена, аквизитер је једне издавачке куће и активна на пољу едукације деце и студената.
Њена поезија је заступљена у зборнику поезије „Алманах“, који је промовисан на 58. Међународном београдском сајму књига, 2013. године. Песма „У раскораку уздаха“, проглашена је за песму месеца марта, уз признање „Марама ЗЖ“ културолошког пројекта Јухорско око, 2014. године, на Поетској позорници, у Ћуприји.
