Велика инострана фирма, произвођач спортске опреме, организовала је такмичење у трчању. Пријавио се за трку дугу четири километра. То је била најдужа трка од свих које су се одржавале. За такве трке спремао се годинама. Тренирао је у малом атлетском клубу и није знао ко све може да се појави, али, ипак, на тренинзима био је међу најбољима. Такмичење је било за млађе од седамнаест година. Пунио је седамнаест за седам дана. Није имао шта да изгуби.
На дан трке био је све несигурнији. Плашио се да ће бити неких који су много бољи од њега. Ипак, на брзину се спремио и отишао. Трчало се на великом стадиону. Све му је било непознато. Било је шест група у квалификацијама, а први из сваке групе трчао је у финалу. Био је у првој групи. Кад је изашао на стазу, видео је велики стадион, трибине и публику. Сетио се своје љубави према спорту и повратио је снагу. Победио је у својој групи к’о од шале и освојио је пролаз у финалну трку која се одржавала касније тог дана. Отишао је на трибине да одгледа остале групе. Нико му није запао за око све до последње, шесте групе. Ту је трчао дечак о коме је чуо разне приче: како је најбољи у генерацији и како ће једини постати прави спортиста. Гледао га је како убедљиво добија трку у својој групи и опет је почела да га обузима несигурност.
Финална трка је почела. Добро је стартовао. Први километар је истрчао добро и био је испред свих. Полако је почео да успорава и осврће се да види где је његов противник. Он је био у даљини и давао је све од себе да га стигне. И успео је. Када је био довољно близу, могао је да чује како се противник бори за ваздух пратећи темпо. И тад му се противник обратио: „Матори, успори, чекај!“ Изненадио се и, збуњен, успорио мало док га овај није стигао. Трчали су заједно, а противник рече: „Е, матори, ‘ај уђемо заједно у циљ!“ Већ је почео да губи снагу и ово би значило да не мора да се бори у завршници што би му олакшало трку и зато је пристао. Последњих пар стотина метара претрчали су заједно и у исто време ушли у циљ. На циљу је стајао противников тренер. Ухватио је за руку свог такмичара и узвикнуо: „Победа, победа, први смо!“ То је био најбољи клуб у држави и сви су познавали њиховог најбољег такмичара. Први су пришли судији и он их је уписао на прво место. Бунио се, али узалуд. Судија му је рекао: „Браво, мали, добар си!“, и уписао га на друго место. Знао је да је бољи, али га нико није чуо. Сви су рекли: „Шта те брига, добио си другу награду, исто је“.
Те вечери била је свечана додела награда. Добио је ваучер да купи шта жели од спортске опреме. Сад се већ смирио и говорио је себи да није лоше прошао. Још није знао шта је прва награда. Срео се са победником, а он се само осмехнуо и отишао да преузме своју награду – позивницу на велико међународно атлетско такмичење. За све друго било је касно.
.
Петар Вуковић 2ц
Основна школа при Математичкој гимназији
професорка: Анђелка Петровић