Redakcija U susret sto godina od rođenja Ćamila Sijarića (1913-2013)
Niko nije pričao tako kao Ćamil Sijarić, a tako je i pisao. Za mene jednom je našem kolegi, Josipu Ostiju, rekao: ”Kazaću ti nešto, Pepi, kazati. Kad bi se neko popeo na Trebević pa s tog Trebevića na Sarajevo bacio kamen, taj bi kamen pao na Izetovu glavu.” Jednom mi se potužio: ”Imam grdnu muku, Izete, grdnu muku imam. Kako da opišem demonstracije, a da to ne bude Maksim Gorki?” Šta su Ćamilu demonstracije, ne znam. Nadam se da ih nigdje nije ni opisao. Nakon sahrane Jovana Palavestre vraćali smo se zajedno u grad. ”Izete, voli li Bosna svoje pisce? Eto pokojni Jovan. Živio je ovdje pedeset godina, a na sahranu mu došlo svega pedesetak duša. Iza piljara bi ostalo mnogo više ožalošćenih…”
Izet Sarajlić
.
* * *
Pokuca neko noću na moja vrata.
Ništa se zatim ne dogodi,
do što se
Još više stavni mrak,
Do što čuh glas:
– Daj mi konak!
.
Nikoga pred vratima nije bilo.
Nije ni pašče zalajalo –
I znam šta je:
Na naše umrle, kad nam noću
Dođu pred vrata,
Pašče ne laje.
.
Ti naši umrli –
o pusti jadi! – hoće
Da bar jednu noć
sa nama živima –
Bar jednu noć
Prenoće.
.
Ne čujemo im korak.
Jer sjenke su –
Do kroz mrak:
– Daj mi konak.
.
* * *
.
Taj muž i ta njegova žena su iz Godočelja
U prošnju idu zajedno,
Muž naprijed, žena
Za njim.
Idu putovima svakojakim:
Ravnim, krivim, tankim –
I sve tanjim…
Uvijek jednako: muž naprijed,
žena za njim.
Gore preko neba isto tako idu
Njihove sjenke: on naprijed,
Ona za njim.
Idu i preko neba putovima
Ravnim, krivim, tankim –
I sve tanjim…
Jedne noći će, može biti uz uštap –
Pasti sa neba zvijezda…
I niko u Godočelju neće znati
Da je to
Iz njihovih ruku
Ispao štap.
* * *
Bili su silni ti naši stari.
Priča se da su jahali gole konje,
Jer su se pod njima lomili samari.
Ako im se na putu našla rijeka,
Oni je preskoči u jedan skok.
Ako im se na putu našlo stablo,
Oni ga isčupaj i baci niz potok.
Priča se da su rano lijegali, a ustajali u zoru.
Da su noć provodili sa po pet, po šest žena.
A djece imali koliko ovaca u toru.
Bili su silni ti naši stari.
Kad u kući zapjevaju, lampa se tulila.
Kad kroz goru zapjevaju, gora se lomila.
Zato danas kod nas ne rastu gore.
Niti se lampe noću pale –
Jer bojimo se da bi iz grobova ustale
Te naše stare budale i zapjevale.
* * *
Imamo silne djevojke u Šipovicama.
žanju ječam žito i pjevaju,
Pjevaju.
Jeleci im na prsima pucaju.
Košulje im prskaju.
Kidaju se petlje.
Ne mare za jeleke.
Ne mare za košulje.
Pjevaju, pjevaju naše
Djevojke
Iz Šipovica.
Ječam žito žanju.
Tako danju…
A noću izađu na mjesečinu,
Po zelenoj, po rosnoj travi popadaju,
Prstima prsa pršte,
Iz kose kidaju uvojke
I vrište, vrište od muke što su
Djevojke
Iz Šipovaca.
