Redakcija Gligorije Božović
KROZ KRAJ BEZPUTNI I ZABORAVLJENI
(Tekst je objavljen decembra 1928. godine u Politici)
Pravo da kažem, očekivao sam da ću naići na malu bednu sandžačku palanku, sličnu Banjskoj ili Hisardžiku za vreme tursko, u najbolju ruku mesto slično Tutinu, Dugoj Poljani ili Janjevu. Međutim, puno iznenađenje. Pokraj Ibra s obe strane pružio se strojni gradić, gotovo grad, sa prilično pravim ulicama, sa lepim kućama, bez izuzetka pod šindrom gotikom, sa izvanredno upadljivim kulama i bistrim rukavima Ibra, provedenim kroz čaršiju i mahalu. Po prvom ukupnom utisku Rožaje liči na Rogaticu ili koji drugi bosanski grad na kojoj reci. A ni malo na naše turske palanke i prljave hisardžike. Ono je, kad se izuzme novo Pljevlje, lepše, pravilnije od svih sandžačkih gradova. Tek malo ako mu prigoni Nova Varoš, a Prijepolje i Bijelo Polje su jadni pri upoređenju. Jezdeći kroz grad glavnom saobraćajnicom ja sam se odista iznenađivao i kulama, i kućama sa ogromnim dvorištima i vratnicama, i čistim ulicama.
…Pogledaš na kuću s reda: cakle se džamli-pendžeri u šarenim okvirima, izvilo se pod nebo sleme – pravi čardak za uživanje i begovanje, a ne obična muhamedanska kuća naših gradova za tamnovanje. Ulice prave i čiste; gde nisu popločane sitnim kamenom, a ono su posute osutim kršem koji se s brda odronjava i ibarskim šljunkom. Kuće pojedinih Ganića, Fetahovića, ili drugih glasitijih porodica pravi su konaci. Uočljivi, lepi, prostrani, svetli i gizdavi. Kao da to nisu kuće muslimana, mahom po poreklu seljaka, no neke stare vlastele koja malo čega u sebi ima turskoga. Trokatna kula sa hrastovim čardakom jednoga Ganića najveličanstvenija je od svih što ih imamo danas na jugu od starina, i od onih u Peći, i od onih po Plavu i Gusinju. To je pravi srednjevekovni zamak. Prema njoj s druge strane Ibra izdiže se novija građevina jednoga drugoga do skora rožajskoga mogućnika kao kakav dvorac. Čovek da se začudi kako dovede u ovo divlje mesto neimara da mu tu kuću sagradi i kako ne zažali – da potroši tolike novce! Ta bi kuća Solunu i Carigradu priličila…[1]
Drugoga dana boravka u Rožaju, povedoše me da mi pokažu verske znamenitosti. U sredini grada, na glavnom trgu gde su Turci pred oslobođenje započeli da podižu kasarnu i konak, slično takvoj zgradi u Sjenici, gde danas mogu da se smeste sva naša nadleštva, doseljenici se setili da podižu crkvu. Složili se i odabrali to mesto. Počeli svetovati muslimani da se turska zgrada dovrši i uredi za državna nadleštva, a da pravoslavni izberu drugo mesto. Oni bi ga sami otkupili i poklonili, jer je grub grad bez crkve, jer to nije pravo, kad već sami imaju za sebe bogomolje.
Ali osvojio pop i Radoje Mitrović. I skočili svojski muslimani na zgradu, odvojili podesan kamen pripremili var, dali priloge i pomagali pri zidanju. Podigla se crkvica u našem stilu, pokrila i tako zastala kao nekad Skadar na Bojani. Zjapi nedovršena, a krst se sa njena kubeta nagao u stranu bedno i žalosno. Dokle je za crkvu, rekoše, prikupljeno dve stotine tisuća dinara. Pa opet pored gotova materijala, pored toliko mobenoga truda narodna, crkva nedovršena. A pop i Radoje Mitrović neprekidno idu u pisaniju za novu crkvu. Po svom Sandžaku. Jer i pravoslavni narod daje za hram u Rožaju… gde ga ko zna otkad nije bilo. To je pitanje ponosa po vaskrsnuću, pa ne žale… Krivo muslimanima što se crkva ne dovršuje. Iz meštanske vernosti. Računaju da su pravoslavni pobožni kao i oni, pa im čisto nezgodno da pune svoje džamije kad njihovi mnogobrojni sugrađani nemaju gde ni da se prekrste. Ali je, po izgledu i po kazivanju, sasvim pravo revnom ktitoru i popu…
Ispod ove ovako skolomaćene crkve, na drugoj ravnoj uzvišici nad samim Ibrom je najstarija rožajska džamija. Prostrana, debelih zidova i nevisoka. Ili je ozidana na kakvim crkvenim osnovima ili na brzinu; i onako se priča da je ona delo prvoga turskoga osvajača. Groblje je oko nje dosta staro, starije od onoga preko Ibra, ali mi pade u oči turbe kraj džamije sa velikim grobom unutra i sa svećnjacima oko njega. To je prava muslimanska svetinja ovdašnja, jer je tu sahranjen prvi i posljednji rožajski sveti čovjek, Šeh Mehmed Užičanin…[2]
