Poezija Eleonore Luthander

Eleonora Luthander je rođena 9. februara, 1954. godine u Kruševcu. U Beogradu je pošla u osnovnu skolu i završila Osmu beogradsku gimnaziju. Diplomirala je na Ekonomskim fakultetu u Beogradu. Udaje se za švedskog novinara Pera Luthandera 1975. godine sa kojim ima dvoje dece, dr Alexandru Luthander i mr Amadeusa Luthandera. Živela je u Budimpešti, Minhenu, Moskvi, na ostrvu Hvaru i Beogradu. Sada živi u Stokholmu.

Eleonora je napisala ukupno 30 knjiga poezije i pesničkih prevoda. Prevela je najvažnije savremene švedske pesnike na srpski, Kristinu Lugn, Bruna K. Ojera, Lukasa Modisona i Ulfa Lundela, kao i izbor iz haiku poezije Daga Hamarselda. Eleonora Luthander je zastupljena u Nobelovoj biblioteci sa svoje dve zbirke poezije na švedskom jeziku. Zastupljena je, izmedju ostalog i u antologiji ”Švedski haiku”. Prevela je pesme 186 srpskih pesnika na švedski jezik u tri toma antologije, “Poeziju će svi pisati”, prema stihu Branka Miljkovića. Bavi se estradnom poezijom i poetskim perfomansom. Pravi ikebanu od origami cvetova sa haikustihovima. Primila Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije 2007. godine iz pesničke ruke Ljubivoja Ršumovića.

Izbor iz Eleonorine ljubavne poezije, ”Medovina” 2009.  izašao je u Crnoj Gori, a zatim i prevod Lundelove poezije i tekstova za muziku ”Vrijeme za ljubav”, kao i njena zbirka poezije ”Cmokva”, 2012. godine.

Eleonora je dugogodišnji učesnik pesničke kolonije u Bijeloj, na kojoj je 2008. godine dobila nagradu ”Srebrni albatros”. Eleonorin deda Petar se rodio na Čevu. U pripremi je njena nova zbirka haiku poezije “Ela Čevska”, a 2014. godine je u Stokholmu izašla njena haiku zbirka ”Dubai haiku” posvećena Šeiku Mohamed bin Rašid Al Maktumu.

.

VATRE

Abdulrasulu

 .

Često palim male vatre
razgovora

Ljudi zatim odlaze u pustinju

Dugo nas greje žar susreta
i pepeo sećanja

Volela bih da neko ostane
i da smem da ga pomilujem
po kosi

Zato štedim umorne ruke
i glas od meda
za razgovor

 .

VRAČAR U RITMU LJULJAŠKE

Srđanu Asanoviću

.

Na ljuljašci sadašnjosti
zamahujem u budućnost
i vraćam se u prošlost
prosto ko pasulj
i kao Ajnštajn
kako se ranije
toga nisam setila
u parku
dok se ljuljam
u mraku
da me niko
ne vidi
ni deca
ni policija
da me ne spreče
da se tu ljuljam
u ovim godinama
u mojoj providnoj
vremenskoj kutiji
u kojoj večito
stanujem
ja veeeliko
blaženo dete
koje je tek sada
došlo na red
da se ljulja
jer nisu više tu
da me guraju
one uobražene
sa lepšim i
većim mašnama
u kikicama
i oni
brži i jači
čija mama farba kosu
u plavo
a tata još radi na TV
iz groba
nikako da sjaše
digitalno
i oni
koji su me terali
da od straha
stojim u mestu
i tresem se kao zec
ili da trčim u krug
kao da imam rep
i da se stidim
bez razloga
radi šorca
i što ne znam da pevam
za “Kolibri”
ili što me mama
šiša
na muško
jer tata nema sina
i da čekam
samo da čekam
da se najzad nešto
lepo
i meni dogodi
a oni
koji su mi trljali lice
snegom
dok ne budem ledena
princeza
ti su me vatali za grudi
tek što su nabubrile
i karate udarcima cepali
međunožje
i oni
čiji su roditelji
deset godina na sudu
gonili mog tatu
zato što je jedino on
vozio Peugeot 304
i imao garažu
što je sve krvavo
zaradio
dok su oni čitali
”Politiku”
i polivali decu vodom
sa trećeg sprata
srećom hladnom
sada svi padaju
kao kegle
kada zamahenm u nazad
i dodirnem zdanje
gde su mi se knjige
udale
a i ja sam se
tu blizu kraj pijace
samo se venčani list
nekako zaglavio
pa mi se muž duplo
priženio
a da nije ni veru
promenio
tako sam i dalje
prva i jedina
nedodirljiva
i ostaje zauvek moj
ovaj osvešteni
prostor
na Vračaru
gde sam bežala
od svih njih
skrivajući se
u napuštene
temelje od cigle
a danas tu palim
sveće za žive
i za mrtve

.

VISKI BEZ LEDA ZA DIZNIJA

.

Ako mi iseku struju
kao medved u februaru
trgnuće se
zaleđeni Volt
u mom kupatilu
greškom
možda baš
za moj rođendan

Tražiće mi viski s ledom
obrukaću se pred čovekom

Ako mi isključe vodu
ni limaunadu
neće dobiti

Možda ću se i ja odlediti

 .

KOMARAC

kćerci Alexandri

.

Neko je ipak tu
kraj lampe u ulazu

Žalim ovog komarca
bez snage
da leti za mnom
na drugi sprat

Podseća me na
“Smrt u Veneciji”…

Neuspela oktobarska
sačekuša
u Kotežu

Gotovo da bi mu dala
zadnje pomazanje
mali pehar moje krvi
da blaženo uzleti
u raj komaraca
u neku nebesku
močvaru

.

EKOLOŠKA

Radomanu Kanjevcu

.

Nekad je bila kruška
sad ubija kao puška

Muči me ova
GMO voćka
il´ povrćka

***

Na raskrsnici u radnji
ići ćemo levo
za JESTIVO
desno za NEJESTIVO

Mutićemo život u prašku
u osiromašenoj vodi

Jadni mi

O, hoću da zapamtim
jednu pravu dunju
miris
oblik
i rakiju

Treba da je istetoviram
negde na telu
da miriše na mene