Redakcija Emina Marukić
VULKAN
.
Šuti
ugašeni vulkanu od prašine
Jer
skučeni su ti vidici u svemirske daljine
Niko
tvoje emocije ne zna i ne sluti
i zato samo šuti, šuti
Ne
ti ne mozeš izazvati svet, gazeći u minsko, crno-belo polje
Želi
te ulovit’ kroz identitet
Da
municiju mrznje puniš u pištolje
Čuje
li iko vapaj strašni tad, ako umire budućnost da bi bio gde si sad?
BESMISAO
.
Ovaj tren se neće ponoviti.
Ali ko garantuje da se neće ponoviti?
Trudiš se da ne misliš isto, a misliš.
Ko garantuje da je njima lako, one samo lete tek tako.
Jel’ trava uvek zelenija?
Život se nastavlja.
Pišem u prekidima jer srce mi prekida.
Jer je sporo, jer lupa, jer zastaje, zastajem sva.
Može li se tolika razlika svesti na rezultat, ne znam.
I ne znam još dosta toga, samo znam da jednom sve će biti drugačije.
Pravi put nikad ne prestaje.
Telo služi da ograniči spoznaju a slovo misao.
Možda gledamo isti svet, istu bakteriju, situaciju, a opet ne doživljavamo isto.
Smisao boja je da prave razliku.
Smisao dobra i zla je da pravi razliku.
Smisao postojanja i nepostojanja je da pravi razliku.
Smisao duše i tela je da pravi razliku.
Smisao besmisla je da pravi razliku.
A na koga?
Na nas.
Na stvorenja svih svetova.
Od Stvoritelja svih svetova.
