Redakcija Jovan Gavrilović, rođen u Beogradu, u januaru devedeset sedme. Trenutno treći razred srednje škole, u Šestoj beogradskoj gimnaziji. Osvojio prvo mesto za kratku priču srednjoškolaca na međunarodnom konkursu „Pavle Popović“, prvo mesto za kratku priču na Zvezdarijadi 2014, specijalnu nagradu na Zvezdarijadi 2015, uvršten u zbornik „Najlepše kratke priče 2015“ izdavačke kuće Alma.
SIMBOLI
Nedostojan tih slavnih pera,
Vid da mi se širi, kao rep pauna,
To želim, jer tu je moja vera.
Prihvatiću savet jednog bradatog fauna.
Krik duše, moje najslađe suze,
Kao da u tabore tera bikove,
Ruka moje nesavršene Muze
Sprovešće u ove stihove.
Kiša nije voda, već zov crnih svraka.
Crni ogrtač misli su moje,
Tmurne i stalne, poput svih oblaka,
Jer oko leša moje nade muve se roje.
Krv biće ono što bila je uvek:
Napitak pogleda strašna od kog ruža vene,
Žene čiji život premašiće hiljaditi vek,
Plamena moljaca – Venus anadyomene.
A sreća (četiri eterična slova
Na ploči oronula groba,
U šumi – žrtvi vremena lova,
Što oživeće u neko drugo doba)
Zavetrina biće, skoro srušena,
Saputnica tek, na putu do vraga,
Mračna kula, lažna, skrušena,
Toranj bez vrata, stopa il’ praga.
BIČEVANJE
Moje detinjstvo je prekinuto
Kada sam shvatio da sam ostvro
Koje Džim Morison nije uspeo da nađe;
Kada sam shvatio da se ne uliva svaka reka u more;
Kada sam prokleo rodu što me je donela.
I proplakao sam mleko još u vimetu,
Prolio krv još u materici.
Bacio sam šaku zemlje na svoj grob,
Pre no što je tamjan ispunio vazduh.
Bio sam lopov:
Pod maskom žrtve, krao sam od vremena
Ono što se još nije desilo,
I plakao zbog toga.
I sada sam nečist.
Sladostrasnik.
Davim se životom koji je moj.
Igram oko stubova bez simbola.
Ja sam nečist,
Boem bez novca,
Markiz de Pad.
Flagelacija je kao kiša.
Krvlju je oprala moja leđa,
Utisnula svoje potoke u kožu,
Na njoj utrla svoje stihove.
I mogu se bičevati doveka,
Oreol neće bljesnuti.
Ništa neće bljesnuti.
Svetležu samo ja, titrati –
Usamljena sijalica na jednoj žici,
Koja čeka kraj sveta.
