Poezija Marijane Stanković

Poezija

Маријана Станковић

 

 

 

 

 

Долазак

 

Ући ћеш у моју кућу непозван.

На улазу још,

Осетићеш мирис дуња

И чути тишину како дише.

Видећеш ситнице,

Додирнути делове мог живота,

Несвестан важности истих.

За тебе биће то још једна

Пуста кућа, напуштен дом, слепа улица,

У коју залуташ,

Која те занесе као савршен пољубац,

Промени смер кретања.

Да застанеш, да ме у мојој кући дочекаш.

Доћи ћеш ненајављен

У мој дом, у мој живот,у моје дане.

Биће обичан дан, небо плаво и светло, очи сјајне.

У њима ти, као остварење жеља,

Дуго чекан.

Отворићу врата и бићеш ту.

У мојој кући,

Да пружиш ми руку и

Пређеш на другу страну стварности.

 

О сновима

 

Ноћу саањам снове неке,

Пуне боја, топле, меке.

Утонем у ту лепоту сваку ноћ у свом животу.

Ти снови су од памука,

Од перлица сви саткани.

Прозирни су, лепршави, мојом надом прошарани.

И у њима ја постојим,

Нека нова, лепша, боља..

Шетам, смејем се и грлим

Људе, земљу, птице, поља.

И једино тад верујем да постоји свет по мом-

Нешто моје, парче неба, као сунце, као дом.

Опије ме на тренутак, како чаша доброг вина,

Ал јутро ме светлом буди,

Јури, наду ми отима.

 

 

Кад будеш сам

 

Кад будеш сам, ти ме позови,

Да се обнови стара прича.

Да чујем како ти дани теку,

Да л ти је нова постала бивша.

 

Позови ме кад сване дан,

Кад са прозора видиш зрак сунца.

Да знам да л још има ме

У неком кутку твога срца.

 

Позови ме кад стане време

Негде, некад, само за нас.

Кад оду други, остајем ту

За тебе сутра, јуче и данас.

 

Теби

 

Кад ме други изиграју,

ја се одмах тебе сетим.

Лаког срца, тешких крила,

Ја ка теби тада летим.

Као Икар тада падам,

Јер знам да сам више ниси.

Тражила сам, тражио си,

Нову љубав нашао си.

И гледам је испод ока,

Твоју нову, лепу драгу.

И питам се како јој је,

Док стоји на твоме прагу.

Она не зна, а и што би,

Да то место беше моје.

Моје беше срце твоје,

Све што њено постало је.

Тихо спуштам своја крила

и поглед ка небу лети.

Поражена, ја сам добро,

Кад се душа тебе сети.

И у теби још постоји

Један кутак, само мој.

Довољно је што постојиш,

Све друго ти пружи њој.

 

 

О песми

 

Једна ме песма чека,

Далека, сама и чиста.

Ћути. Она зна.

Времена ми треба.

Да очи отворим,

да души кључ нађем.

 

Да је откријем.

Међу другим песмама

Од свих мелодија издвојим.

Од људи сакријем.

Лепоту да не наруше.

Чекамо се, песма и ја, у чежњи.

 

Јутра

 

Свако јутро кад отворим очи,

Нови дан ме чека да га видим.

И постоје ти тренуци када

На лепоти само му завидим.

 

Нека су јутра болна, дани тешки

И очни се капци сами лепе.

Не желећи да виде шта их чека,

Очи пре би хтеле да ослепе.

 

Али нова јутра ипак свићу

И ја пружам ка њима свој поглед.

Некад само да угледа друге,

Ал је лепше кад је унедоглед.

 

За таква јутра ја се будим

И она ме често живом чине.

Те радости, лепоте и људи,

Заробе ме, потпуно опчине.