Марта Васић, рођена 10. марта 1996. године у Шапцу, Србија. Ученица СМШ ,,Михаило Вукдраговић”, 10 година свира виолину. Песме пише годину дана. До сада није објављивала своје песме. Живи у Шапцу.
РАШИВЕНИ
.
још мало времена имамо
довољно да помиришем пролеће
које се запетљало у твојој коси
и умирим змаја
који живи у мојој утроби
још од првог сусрета са тобом.
знаш, увек би испустио крик
кад год би твоја рука оставила моју.
довољно времена.
за пар покушаја да полетимо,
винемо у висине
и пребројимо све звезде на небеском своду.
још пар заједничких минута је ту
трошимо их на безнадежну потрагу за
златном рибицом,
детелином са четири листа,
духом из чаробне лампе,
па да добијемо још један сунчан дан.
и онда дође последња секунда
у њу смо сместили
стиснуте усне,
сузе којима је забрањен излаз,
неспретни загрљај
и неспособност да претворимо кнедлу у грлу у пристојно збогом.
а кад секунда прође
остајемо сами,
подједнако ужаснути,
на истом месту поцепани,
по шавовима рашивени.
ЗАЈЕДНО
.
боримо се против ветрова, киша, олуја
наоружани загрљајем који греје
и пољупцем који вида прошле ране.
рушимо зидове у нама и око нас.
градимо небо.
наше небо.
градимо кућу.
нашу кућу,
од шећера и меда
од смеха и Сунца
од снова и надања.
бранимо се
од водопада у очима,
од дрхтаја у телу,
наоружани само топлим загрљајем
на улици испод светиљке,
док малене пахуље стидљиво падају на наше капуте.
држимо се за руке и бежимо.
бежимо од зимe која ће нас следити
и таме која гута све пред собом.
бежимо у нашу кућу
од шећера и меда
од смеха и Сунца
од снова и надања.
КЛАЦКАЛИЦА
.
прво смо жути од среће,
затим са бисерним очима седимо у мраку,
и на крају смо као платно:
бели
празни
бесмислени.
јуче је неко дошао
и нацртао осмех на сваком облаку.
већ данас ће отићи
и понети сав ваздух са собом.
једно јутро донесе олакшање
а друго јутро ноћне демоне
који настављају игру и по дневном светлу.
горе-доле.
никад краја.
НЕПОВРАТ
.
често размишљам о једном тренутку,
вртим га изнова и изнова
као неку стару покварену плочу.
сећаш га се сигуно.
седели смо на трави у оном парку поред школе
држао си цигарету
а ја опчињено гледала у твоје руке
док ми је кроз главу пролазила мисао
да си ти нешто најлепше што ми се десило.
о чему размишљаш?
питање постављено између два дима.
после секунде сам тихо рекла:
о времену.
необично је топло за јануар.
у праву си,
кажеш,
иапк није толико топло да можемо дуго да седимо овде.
устао си,
пружио ми руку
па смо кренули ка неком топлијем месту,
у мртвој тишини
испуњеној неизговореним речима које су заувек отишле у неповрат.