Redakcija Мина Глигорић, рођена у Београду 1989. На катедри за Српску књижевност и језик са општом књижевношћу спремала се да сачува спрски језик од заборава. Пише поезију, лирску прозу и кратке приче, као и текстове за вокално-инструменталну музику. Не боји се будућности.
Е-маил: [email protected]
ПОЕЗИЈА, МИНА ГЛИГОРИЋ
АРИЗОНА
На пучини пустиње
плови твоја коса.
Аризона,
тешко си јутро мог живота,
а још хладнија си ноћ.
1863 дана седим непомичан
у твом крилу пуном песка.
Лепа си, нема Аризона.
Још мало и утопићу се
у твој кук и твоја бедра,
камена Хесихија,
и постаћемо једно –
– црвена тишина.
КАЛЕМ
Од Врбања моста,
па све до мађарске границе,
крв овим врлетима
кроји себи корито
и оставља горак калем.
Шкљоц!
Свињске главе
набијене на колац
нису увредиле оне
који морају проћи,
њихов је дом испред
а иза прашина
и јури за њима
отровна река од крви.
.
18. мај, 1992.
Четири стопала храбро утиру
газ између тајности и сведочанства.
Чангрљање пушака.
Десет испреплетаних прстију
који знају све о слободи.
За неколико тренутака
сви ће знати што и они,
али ћутаће.
Одјекује Сарајево-поље.
Ћути мост.
ЗАБОРАВ
Слегнути раменима.
Слегнути раменима
увек се чини као добра идеја,
трепћу шлепери, умиру дани,
спавала си с њим, штета је, уздахни.
На хиљаде обрва подиже се у овом тренутку,
он то може, ја још само лажно.
Сконцентрисаног погледа,
крвавог корака,
идем у заборав.
Било је два поподне у Боготи,
таксиста није знао шта је Београд,
бескућник није знао да је урамљен.
Слатким малим корацима,
леве ногавице мало подврнуте,
кружио је носа упереног у под
око излоканог дела плочника,
тапкајући штапом као да некуд иде.
Помислила сам на зло пространство
и знала да ће ми сломити срце,
мрак који долази,
поцепана кеса закачена о старчев ранац,
и таксиста згрчених обрва.
Поезија не може ништа па ипак,
у шведским столовима,
у пријатним разговорима,
у истим новим улицама,
у сребрним пенкалима и ташнама,
давим се, чини се као добра идеја
слегнути раменима.
Лупкају резе у јавним тоалетима
и схватам да је мој деда
сазнао шта је празнина
у Сланкамену, док смо ми
ручали поред Дунава.
(Charels de Gaulle, 05. 09. 2016.)
