Redakcija Олга Манчић Лодика, рођена 1951. године у Прокупљу, живи и ствара у Параћину, Србија. Члан ХУС-а, члан КК ”Мирко Бањевић” Параћин (актуелни председник), пише поезију и прозу, бави се сликарством, пише хаику, добитник више награда за поезију и хаику стваралаштво, објавила осам збирки поезије, заступљена у часописима, зборницима и антологијама, као и у страним публикацијама…
ПРИЈАТЕЉУ
Прегазили смо шумовите пределе детињства,
к`о стабла израсли на путу одрастања;
ми деца, људи, старци…
Каткад,босоноги, надугачко
и нашироко,
кроз кишу и вејавицу,
јурили за сенкама невино и топло.
Било је и сунца на обронцима јутра,
од дивљих јагода руменила се поља
и први пољубци са ударом ветра.
Били смо смешни патуљци
у огромној чељусти свемира
и џинови у кожним оделима.
Ево нас опет у неким чудним пределима,
шумовитим и ветровитим,
невино ходамо измећу
млакости и хладноће
међу ситости и глади
која нас упозорава да
дигитална свест није што и молитва
псалмопојна, која нам греје душу
и грудни кош.
Пријатељу, на узаној стази сећања
губим те у очном виду
само си тачка на хоризонту
за којом узалуд хрлим
да дохватим само нит нечега
од шапата и смеха, али узалуд
склапам небо под кишном завесом
твог разливеног и уморног
од света повређеног лика…
СЛУТЊА
Злосутно вриште црне шуме.
Изнад Чегра
хладне бакље горе,
Синђелић с муком
вуче своје тело,
из гроба му сија
мртво чело!
На Винику,
к`о на Голготи,
прокрварила лобањишта стара,
из очних дупљи им
страх празног вида,
пред мртвом стражом
што мртвог цара скида.
Плачу сиве обале,
тресу се мостови
над реком,
вијоре крстови неки,
к`о заставе над трулим веком.
НЕКО ПЛАСТИЧНО ВРЕМЕ
Пурпурно јутро. Зри дан у очима
наге жене.
Плочником одзвања
последњи ритам локомотиве
из ко зна ког правца. Момак
и девојка испред отвореног
самачког хотела, размењују
своје непчане гласове.
Балканском улицом
фосфорним репликама
познате личности
дочаравају галопирајуће време
у дигиталној димензији звука.
Треба убити досаду
у крвотоку атома.
Пролеће без цвета и лето без кише;
две потребе за љубав и рађање.
Неко пластично време
са кесама на рогу демона.
Збуњене птице
на штакама проводе дан,
нека нестану мириси последњих цветова
над водом која се буди
изнад топлих гама вирова,
и увира
где гори
и пламти говор чипова
над планетом
званом Земља!
ПЕСНИКОВА МУКА
Реч моја, да буде песма птице
у лету, крик ветра у перу њеном,
Слобода ваздуха у грудима,
смисао воде у киши!
Реч моја ,мука моја у којој се
гнезде слова од пролећних цветова,
од пољских кринова, од латица
жутих маслачака.Сунца моја!
Сребрнасте тачке на небу, саткане
од савршене тишине Божјег гласа,
кроз дубоке провалије векова
у којима је реч прокрварила.
Трагам, да јој нађем место под сунцем.
Да је огрнем светлошћу истине,
да је од студи заштитим,
понекад, да је смелу прећутим!
Реч моја!
СЕМАФОРИ
Немањина улица има најлепше семафореу граду;
жуто-зелене-црвено жуте,
или само жуте, или само зелене,
ипак, у сваком случају црвена,
знатно доминира.
Привлачна боја
коју пролазници упртим
погледима не испуштају из вида,
о возачима и да се не говори;
Нит виде, нит чују…
А сирене мртвог да пробуде..
Од зелене сви беже,
знатижељно погледају,
свако иде својим путем,
и сам Бог зна како се сналазе,
у вртлогу времена између посла и куће,
између свих министарставакоје морају да прођу,
између малих и великих зграда
које величајупрестоницу
на билбордимаприватних и државних предузетника.
Знам, није лако живети у таком граду,
али , како овај ужурбани свет
зна кад устаје,а кад спава.
Како им функционише
у главама та семафорска справа.
