Poezija Radojice Perišić

Радојица Перишић, лекар, специјалиста интерне медицине, из Нове Вароши. Рођен 1963.године у Негбини, у општини Нова Варош. Објавио једну књигу песама – „Повратак себи“. Победио на поетском конкурсу „Моравске тајне“ у Ћуприји, 2011.године. На истом конкурсу 2012. године добио „Диплому Богомир Михајловић“.  Добитник је прве награде на конкурсу „Раде Томић“ у Књажевцу, 2013. године, у категорији циклуса песама. Песме су му објављиване у многим  зборницима са поетских конкурса.

БЕСНОВЉЕ

Нисам успео деа стигнем до сна,

Без њега ни до мира не могу доћи;

Одскачем на размеђу два дана,

Мерим  густину мрклине ноћи –

Очи ми чезну за радошћу зоре.

А шта је теже од море бесновља

И шта јаче стеже од руку ноћи?

Може ли немир да сачека дан

И да ли ће душевни дрхтаји проћи

Онога трена кад сунце зајутри?

Душа и сан се упоредо мире,

У истоме трену немири ће проћи –

Кад разум препозна повратак љубави,

Срце затрепери дрхтајем ноћи,

Оне која није душманин души.

ОБЕЗБРИЖЕН

Седим обезбрижен

У милом шумарку;

Ћутим – ко да никад

Говорио нисам.

А шта бих рекао –

Ко би ме слушао,

Кад су моје речи

Равне даху листa,

Нечујне у складној

Тихости природе.

А куражи немам,

А душе још мање,

Да крикнем силином

Гласа који гушим,

Иако бих радо

Све боли пустио,

Па нек лете горе

У сусрет вранама.

Ђутим, ко да никад

Говорио нисам;

А шта бих рекао –

Гласови би моји

Биле несагласје

Свеприсутној згоди,

Небескоме миру,

Спуштеном међ^,

Гране.

ИЗ ДОДИРА

Да л^, ти рука памти пламен

Који си с њом приносила,

И сакрила у наш додир,

Па ожиљке оставила

На мом длану и у крви?

Да ли је тај сусрет први

Дар што си ми упутила,

Ил^, је само искушење

Са којим си побудила

Вечност муке и надања?

Да л^, на овом тлу страдања,

Што бескрајно подрхтава,

Има мира, барем на трен,

Док сећање узвршава

Купу стена, на врх душе?

Крени руком, нек се сруше

И безнађе и терети,

Из остатка нек се дигне

Искра кадра да прелети

Из твог срца ка мом длану!

ЗАПОВЕДНА

Напиши љубавну,

Душу одмори! –

Шапће ми превечерје.

Како да певам

Кад душа не збори –

А бездушна песма

Вреди ко иверје,

Од цепане кладе

Случајно отпало?

Пропевај о роду,

Савест одмори! –

Наговара рани мрак.

А шта да певам

Кад нам груда гори –

Народ у пламену,

А не види знак,

Врелину муње

На стадо сустало?

У сну запевај,

Тело одмори! –

Теши ме први сан.

Хајде да пробам,

Речи да сморим;

Нек се оне муче

Док сањам дан –

Души и роду

Свануће ново!

ТРЕПЕРЕЊА ВРЕМЕНА

(Мотивисано романом  Злочин Олге Арбељине- А Макин)

У даљини су избројани сати –

прошлост у сноповима светлости

и звукова удара у лице, у очи.

Клатно вечног сата је неуморно,

не престаје да се клати у равнодушном

колу годишњих доба. Ипак, као да

прети да ће кад-тад да скочи

из монотоније двосмерног пута.

Мир изгледа бескрајан.

У окружењу се осећа љубав

коју само Бог види. Много је

светлости, сувише за очи

навикнуте на маглу.

Треперење иња, као и раније, вијуга

по ваздуху – светлећи зимски гласник.

Под ђоновима војничких ципела,

као смрзнути пас, цвили

мразом осушени снег. А кораци се труде

да газе у своје стопе направљене у одласку.

Поглед трага за путем који је трајан,

који се не мења као његов власник –

од једне до друге туђе жеље.

Притајена, полузалеђена страст,

скривана још од ране јесени,

чува обрисе изгубљеног лета.

Вири кроз шаре једнооког прозора

и лед јој не смета. Подгрева је

ватра загареног шпорета, са кога

мирише пригрејана сласт. А напољу

већ дрхти мрак ишибан вихорима ветра.

А ветар, као увек, долази са врха неба.

Месец је преобразио пропланке у језерца.

А човек је створен да буде срећан,

и на светлости и у мраку.