Радојица Перишић, лекар, специјалиста интерне медицине, из Нове Вароши. Рођен 1963.године у Негбини, у општини Нова Варош. Објавио једну књигу песама – „Повратак себи“. Победио на поетском конкурсу „Моравске тајне“ у Ћуприји, 2011.године. На истом конкурсу 2012. године добио „Диплому Богомир Михајловић“. Добитник је прве награде на конкурсу „Раде Томић“ у Књажевцу, 2013. године, у категорији циклуса песама. Песме су му објављиване у многим зборницима са поетских конкурса.
БЕСНОВЉЕ
Нисам успео деа стигнем до сна,
Без њега ни до мира не могу доћи;
Одскачем на размеђу два дана,
Мерим густину мрклине ноћи –
Очи ми чезну за радошћу зоре.
А шта је теже од море бесновља
И шта јаче стеже од руку ноћи?
Може ли немир да сачека дан
И да ли ће душевни дрхтаји проћи
Онога трена кад сунце зајутри?
Душа и сан се упоредо мире,
У истоме трену немири ће проћи –
Кад разум препозна повратак љубави,
Срце затрепери дрхтајем ноћи,
Оне која није душманин души.
ОБЕЗБРИЖЕН
Седим обезбрижен
У милом шумарку;
Ћутим – ко да никад
Говорио нисам.
А шта бих рекао –
Ко би ме слушао,
Кад су моје речи
Равне даху листa,
Нечујне у складној
Тихости природе.
А куражи немам,
А душе још мање,
Да крикнем силином
Гласа који гушим,
Иако бих радо
Све боли пустио,
Па нек лете горе
У сусрет вранама.
Ђутим, ко да никад
Говорио нисам;
А шта бих рекао –
Гласови би моји
Биле несагласје
Свеприсутној згоди,
Небескоме миру,
Спуштеном међ,
Гране.
ИЗ ДОДИРА
Да л, ти рука памти пламен
Који си с њом приносила,
И сакрила у наш додир,
Па ожиљке оставила
На мом длану и у крви?
Да ли је тај сусрет први
Дар што си ми упутила,
Ил, је само искушење
Са којим си побудила
Вечност муке и надања?
Да л, на овом тлу страдања,
Што бескрајно подрхтава,
Има мира, барем на трен,
Док сећање узвршава
Купу стена, на врх душе?
Крени руком, нек се сруше
И безнађе и терети,
Из остатка нек се дигне
Искра кадра да прелети
Из твог срца ка мом длану!
ЗАПОВЕДНА
Напиши љубавну,
Душу одмори! –
Шапће ми превечерје.
Како да певам
Кад душа не збори –
А бездушна песма
Вреди ко иверје,
Од цепане кладе
Случајно отпало?
Пропевај о роду,
Савест одмори! –
Наговара рани мрак.
А шта да певам
Кад нам груда гори –
Народ у пламену,
А не види знак,
Врелину муње
На стадо сустало?
У сну запевај,
Тело одмори! –
Теши ме први сан.
Хајде да пробам,
Речи да сморим;
Нек се оне муче
Док сањам дан –
Души и роду
Свануће ново!
ТРЕПЕРЕЊА ВРЕМЕНА
(Мотивисано романом Злочин Олге Арбељине- А Макин)
У даљини су избројани сати –
прошлост у сноповима светлости
и звукова удара у лице, у очи.
Клатно вечног сата је неуморно,
не престаје да се клати у равнодушном
колу годишњих доба. Ипак, као да
прети да ће кад-тад да скочи
из монотоније двосмерног пута.
Мир изгледа бескрајан.
У окружењу се осећа љубав
коју само Бог види. Много је
светлости, сувише за очи
навикнуте на маглу.
Треперење иња, као и раније, вијуга
по ваздуху – светлећи зимски гласник.
Под ђоновима војничких ципела,
као смрзнути пас, цвили
мразом осушени снег. А кораци се труде
да газе у своје стопе направљене у одласку.
Поглед трага за путем који је трајан,
који се не мења као његов власник –
од једне до друге туђе жеље.
Притајена, полузалеђена страст,
скривана још од ране јесени,
чува обрисе изгубљеног лета.
Вири кроз шаре једнооког прозора
и лед јој не смета. Подгрева је
ватра загареног шпорета, са кога
мирише пригрејана сласт. А напољу
већ дрхти мрак ишибан вихорима ветра.
А ветар, као увек, долази са врха неба.
Месец је преобразио пропланке у језерца.
А човек је створен да буде срећан,
и на светлости и у мраку.