У време када сам била дете многа деца нису имала играчке, као ни ја, па смо их сами правили или измишљали игре. Дани су нам били забавни, осмишљени и испуњени играма без играчака и без граница. У топлим летњим данима, када сам, чини ми се, имала сво време овога света, без икаквих обавеза, само да једем и растем, проводила сам време са мојим малим Срећком. Није то био млађи брат, ни рођак, ни пас, а ни мачак, већ пиле, мало, сада већ бело пиле. Када их је мама донела у кутији, њих тридесет, били су сви жути и меки к’о клупчићи од ангоре, али су врло брзо порасли и добили право перје и постали бели. Једно пиле је мало побољевало и није могло на ноге да стане, па су га уклонили од осталих да га не угазе. У посебној кутији, одвојен од других пилића, са појачаном храном и витаминима, оно је врло брзо, на срећу, стало на ноге и израсло у лепо и здраво пиле и са растом стигло своје вршњаке.
Назвали смо га Срећко. Е, па тај се мали Срећко увукао свима под кожу. Сви смо га мазили, пазили и волели. Играла сам се са њим као са неком лутком, од кутије за ципеле направила сам му љуљашку и окачила је о трешњу. У њој сам га љуљала, а он је, за дивно чудо, уживао. Воду ми је са длана пио и често са мном из тањира јео, мазио се као какво дете.
Свако јутро је добијао порцију уситњеног тврдо куваног јаја, ситно исецканог лишћа коприве, а посластица су му биле муве које је баба, седећи на басамацима своје собе, пецкалицом лупала, а Срећко је око ње трчкао и кљуцао их. Било је довољно пецкалицом неко да замахне и удари, он је већ јурио у том правцу тражећи муву.
Својом висином и снагом стигао је Срећко друге пилиће па су га убрзо пустили у друго двориште са осталима, али је наш мезимац врло често прескакао плот и долазио код нас, мазио се и очекивао храну и, наравно, мушице.
Пошто је дошло време да већ добро утовљени пилићи постану храна, одлучено је да Срећко остаје. Нисам размишљала о другим пилићима, једино ми је важно било да мој мезимац не заврши у некој супи или чорби у нечијем тањиру.
Једно јутро изашла сам у двориште да се са њим играм, али од Срећка ни трага ни гласа. Свуда сам га тражила, дозивала, лупала пецкалицом, али ништа.
Напослетку, предложи мама да одемо код тетка Мариоре, прве комшињице, од које нас је делио онижи зид. Њихово се двориште белило од пилића. Имали су их око стотину, а сви исти као јапанци у белим кимонима.
– Ако препознате које је ваше, само изволите и узмите га. Био је њен одговор. Баба је узела пецкалицу за муве, замахнула њом и ударила о зид, а из те велике беле масе издвојило се једно лепо крупно пиле и дотрчало до ње тражећи муву. Био је то Срећко.
– Свашта! Чудила се тетка Мариора и с’ неверицом одмахивала главом, a ja сам зграбила свог љубимца и отрчала кући.
Радојка Ушурел, рођена једног топлог августовског дана, давне 1958. године у Вршцу, лепом малом месту које се, попут осветљеног краљевског брода, усидрило у мирној луци панонској, под обронцима Вршачког брега, где најчешће дувају луди ветрови са заборављених обронка Карпата.
Остала верна своме родном месту и у њему живи и данас са својом породицом.
Ради већ тридесет и пет година у Општинској управи Општине Вршац и пише песме, душом и срцем, јер верује да изречене мисли светом путују, ношене крилима поветарца, пламте, па онда нечујно згасну, само написане речи остају да нам срца разнеже, душу надахну и после нас још дуго да трају.
До сада учествовала на много песничких конкурса и објављено јој је тридесетак песама и пет краћих прича у зборницима у Нишу, Београду, Бечеју, Змајеву, Врњачкој Бањи, Сокобањи, Горњем Милановцу, Житишту, Мркоњић Граду (Босна и Хецеговина), Вршцу, Ријеци (Хрватска) и Ћуприји.
Истакнута слика: www.svijet-ljubimaca.com / forum