Poezija Tatjane Beuk

Tatjana Beuk

 

 

 

 

BELE NOĆI

 

Tvoje su bele noći

mrkli mrak u mojoj duši,

ne talasaj, Nevo,

tada je to još bio Lenjingrad,

nemaš pojma

šta je moglo da se desi,

a šta se desilo.

Petrov dvorac se grohotom smejao

u daljini, na samoj finskoj granici,

dok su moje misli pokušavale

da shvate zašto je Puškin

baš na određenom mostu

sustigao staru ženu…

Ne pričaj gluposti,  Nevo,

nisam nogom kročila na pločnik

nekadašnjeg Petrograda,

dok su bele noći onemogućavale san

nespremnima na noćni dan.

Dostojevski se tihim koracima

uvlačio u svoje ludilo,

Ana Pavlova je graciozno

preskakala barice po trotoarima,

a Čajkovski je glasno pričao

gde će smestiti svoje

„Labudovo jezero“.

Dok sam zurila kroz prozor,

Petar Veliki je mahao mačem,

preteći neposlušnima

da će ih sve strpati u tegle

i preliti otopinom

da posluže kao nauk

budućim pokoljenjima.

Brzo sam se povukla u senku

i pomislila kako je dobro kod kuće.

 

 

 

SAMO TI

 

Ni daljina, ni blizina,

ni kiše, ni vetrovi,

ni primamljive avanture

nesvojstvene nekome kao ja,

ne mogu da promene

ono što u meni traje.

Mogu da skrenem

sa pravog puta

kad god stigne poruka

da je vreme kao stvoreno

za neobavezno voljenje,

mogu da se stidim i kajem

što pristajem na to,

svašta mogu,

ali ti ostaješ jedini.

Svejedno što se svet

oko mene vrti brzinom

nepojmljivom za obične,

za domaću mene,

moja duša samo tebe

svim srcem oseća

i svaki stih tebi posvećuje,

svaki ti zagrljaj šalje,

svaki ti san sanja.

 

 

 

TRAŽIM

 

 

Uporno tražim tamo

gde znam da ničega nema,

da će mi ruke ostati prazne,

ma koliko duboko kopala.

Prevrćem, razgrćem,

zaranjam u gomile

nepotrebnih stvari

i ne nalazim baš ništa

što bih volela da osetim.

Mada znam da ću biti

odbačena, prezrena,

kao hipnotisana idem

na sva ista mesta,

ne stižući baš nigde.

Nastavljam potragu,

ni sama ne znajući

šta tražim.

 

 

 

SETIŠ LI ME SE

 

Razmišljam, tek onako,

u ovo junsko veče,

setiš li me se,

pomisliš li da bi bilo lepo

sresti se negde

na pola puta

od meseca do želje?

Protrljam oči,

razmažem suze izdajice

i suočim se sa istinom:

nisam ja tebi važna.

Voliš moje pesme,

voliš što možeš

da radiš sa mnom

sve što hoćeš

i kako hoćeš,

a posle okreneš leđa

kao da ništa nije bilo.

I opet planiram

kako ću da ti vratim

svako ćutanje,

svako nečinjenje,

svako ignorisanje…

Otvorenih očiju gledam

u pun Mesec nad gradom,

dok oblaci igraju opasan ples,

poguban za razočarane.

 

 

 

BEŽANJE

 

Često poželim

da pobegnem od svega,

od sebe, od ljudi,

najčešće od tebe,

da se sakrijem

negde gde me niko

tražiti neće.

Spakujem pregršt

živih uspomena,

poneku neostvarenu

prećutanu ljubav,

uprtim svežanj pesama

na levo rame

i krenem u mislima

u beli svet.

Koračam polako,

da ne stignem prebrzo,

ne gledajući pod noge,

gazeći toplu prašinu,

onu pravu zvezdanu.

Odlazim od svega,

od sebe i svih,

a najčešće od tebe,

ogrnuta gustim

obećavajućim mrakom.

Noć traje sve do jutra,

kad shvatam

da se ni pomerila nisam.

 

 

IDEALAN DAN

 

Dan je kao stvoren

za prelazak na drugu stranu reke,

tamo gde se drže za ruke

oni koji su odavno

napustili ovu obalu,

rasterećeni ovozemaljskih briga.

Nebo je posivelo od želje

da nekog proguta,

vetar poprima obrise

vremenske mašine,

ako se opustim,

odneće me.

Možda ne treba da se opirem,

stekli su se idealni uslovi

za igru odlaska.

 

MI NISMO NIŠTA

 

Pritajiću se i ćutaću,

praviću se da ništa nisam čula.

i neću odgovoriti ni da ni ne,

neću doći ni ako budem mogla.

Ne, nije mi dosadilo,

samo sam povređena,

kao srna dok preskače ograde

svog sigurnog staništa,

pa zapne za žicu,

sasvim slučajno.

Nije mi dosadilo,

daleko od toga,

ali ne mogu više da čekam

da se umilostiviš

i daš znak od sebe.

Ne mogu više,

mi i onako nismo ništa.