Redakcija Stefan Lazarević, Resavski pesnik poezije iz dubine
U vreme kada je Despot Stefan Lazarević hodao Resavskom zemljom, pored ove pitome, ali čudnovate reke razvijala se pismenost i književno stvaralaštvo. Ta pesnička linija koju je despot zacrtao nastavila se kroz vekove, a danas su je nasledili i mladi stvaraoci. Jedan takav stvaralac koji radost življenja pronosi kroz svoje pesme je glumac i pesnik Stefan Lazarević.
Rođen je 1993. godine u Jagodini, a živi u selu Đurincu kod Svilajnca. Završio je srednju Poljoprivrednu školu u Svilajncu i Pedagoški fakultet u Jagodini. Od malena se bavi glumom i recitovanjem. Član je književnog kluba „Tračak“ u Svilajncu i „Mirko Banjević“ iz Paraćina. Do sada je napisao i nekoliko pozorišnih predstava koje su izvedene u omladinsko – amaterskom pozorištu „Maska“ u Svilajncu, gde Stefan i tumači neke od likova koje je sam stvorio. Ovaj svestrani mladi umetnik nedavno je u Svilajncu imao i promociju prve zbirke pesama „iz dubine“ , a novac od prodaje knjige dao je u humanitarne svrhe da pomogne drugom, što je za njega i najvažniji zadatak, da svet bude bolje mesto za život.
Razgovor smo započeli ispred Centra za kulturu u Svilajncu. Zagledan u hram Svetog Nikole koji se nalazi preko puta i u kome je kroz istoriju služio veliki broj sveštenika koji su se bavili i književnim stvalaštvom, Stefan nam otkriva kako je počeo da se bavi književnim stvaralštvom i šta ono zapravo za njega znači.
Avlija: Kada si počeo da se baviš književnim stvaralaštvom?
Stefan Lazarević: Aktivno se bavim pisanjem tek od fakultetskih dana, nešto više od dve godine, zapravo. Pedagoška, prosvetarska struka zahteva neprestani lični razvoj. Pisanje mi je omogućilo da bolje upoznam sebe, svoje želje, htenja, i da tako spremnije, svesnije uđem u svet za koji se nestrpljivo obučavam i pripremam.
Avlija: Ko je od pisaca i pesnika najviše kao uzor ostavio utisak na tebe?
Stefan Lazarević: Pre nego što sam otkrio dar za pisanje poezije, ja sam bio recitator. Još od osnovne škole puno sam čitao poeziju. Uzori su mi bili Mika Antić, Šarl Bodler, Pablo Neruda, Jovan Dučić, Radjard Kipling, Vilijam Blejk, Dobrica Erić, Vladika Nikolaj Velimirović, Desanka Maksimović, a poezija svakog od njih je na neki način ostavila odraze na moje viđenje sveta.
Kombinacijom svih tih utisaka formirao se i razvijao oblik pisanja koji iz mene ističe i koji se sa svakom novom pesmom usavršava i uobličava. Pokušavam da kao mlad, mali pesnik, stvorim veliku poeziju, kojoj vreme neće moći ništa. Jedino tako ću i ja postati veliki kao što su i moji uzori.
Avlija: Nagrade si osvajao najpre za recitaciju, možeš li izdvojiti neku i reći nam za koju si je recitaciju dobio?
Stefan Lazarević: Recitovanje je bilo moje polazište u svetu kulture. Bio sam stalni učesnik recitatorskih smotri „Pesniče naroda mog“ kao osnovac i srednjoškolac. Tu sam i ispekao recitatorski zanat. Najveće nagrade za mene, nisu priznanja, diplome, novac, već zadivljena lica onih koji pažljivo slušaju kazivanja poezije. Jednom sam pomagao drugu da zaprosi svoju devojku. Taj osećaj njene oduševljenosti me i danas inspiriše to je moja najveća nagrada i iz te inspiracije nastala je pesma „Volim te“, to je najveći uspeh.
Avlija: Zastupljen si i u mnogim zbornicima, navedi neke nagrade koje si dobio za književno stvaralaštvo, a koje su ti posebno drage?
Stefan Lazarević: Tačno je dve godine kako se aktivno bavim pisanjem poezije. Za to vreme sam osvojio nekoliko značajnih priznanja i nagrada, koje su mi samo podstrek da učim i radim više i bolje. Na književnom konkursu „Moravske tajne“ književnog kluba „Dušan Matić“ 2014, godine, osvojio sam treće mesto za pesmu „Igra života“. Takođe, u Ćupriji u Književnom klubu „Dušan Matić“ na poetskim pozornicama osvojio sam prvo mesto po oceni publike za pesmu meseca, jula 2014. (pesma „Ja sam Srbin“) i drugo mesto po oceni publike za pesmu meseca, decembra 2014. godine (pesma „Moj deda“). U organizaciji kulturno – umetničke asocijacije „Scena svih kreativnih“ iz Novog Sada, nagrađivan sam na njihovih međunarodnih festivalima i to: treće mesto na 6. Međunarodnom festivalu „Stanislav Preprek“ (kategorija do 30 godina, 2014.), treće mesto na 5. Međunarodnom festivalu „Vojislav Despotov“ (kategorija do 30 godina, 2014.). Osvojio sam nagradu za najosećajniju ljubavnu pesmu na 14. Festivalu „Pesme nad pesmama“ u organizaciji „Kluba umjetničkih duša“ Mrkonjić grad u kategoriji „Afirmisani pesnici ljubavnog pesništva“, 2014. godine.Poslednja stvar koja je pristigla jeste priznanje konkursa „Ćirilica slovo srpskog lica“, 2015. iz Petrovca na Mlavi, za doprinos srpskog kulturi i očuvanju ćiriličnog pisma.
Tako Stefan priča, mi slušamo i nikako da razumemo kako smo, zaneseni zanimljivom pričom, stigli do parka Poljoprivredno – veterinarske škole, koja je jedna od boljih škola u Srbiji, koja je dala veliki broj stručnjaka i o čijem uređenju brinu vredni đaci. Oni se u slobodno vreme bave i pisanje. Prelep ambijent da se nastavi razgovor o poeziji i životu.
Avlija: Pesnike često smatraju osobenjacima, čudacima, pa često nisu prihvaćeni, da li je bilo kod tebe takvih problema?
Stefan Lazarević: Čovek je prihvaćen u onoj meri u kojoj prihvati svet u celom svom biću, upravo onakav kakav jeste. Pesnici su šetači krajnosti, mnogi ne mogu da isprate njihov životni ritam jer je drugačiji od ustaljene svakodnevice. Shvatio sam da jedina ustaljenost kojoj pesnici teže jeste zapravo ustaljenost u napredovanju. Teško je svetu ugoditi, ali ga nije teško voleti pa čak i ako izgleda da svet ne voli vas. Ja nisam imao takvih problema, uspevam da balansiram između jako neophodne samoće i ljudi takođe, preko potrebnih.
Avlija: Napisao si i nekoliko drama, odakle ideja za tako nešto?
Stefan Lazarević: Kao glumca, oduvek me je fascinirala snaga dramskog teksta. Procesi njihovih oživljavanja, buđenja likova i stvaranja osmišljenih situacija me je uvek vodila da razmišljam o genijalnom umu u kome se ovo sve već jasno i precizno dogodilo. U saradnji sa pozorištem „Mmaska“ jedno moje delo je i oživelo. Reč je o prvom svilajnačkom mjuziklu „Povratak u Oz“ nastao po romanu Frenka Bauma, koji je kod domaće publike izazvao ogromno interesovanje. Još uvek tragam za najboljim načinom da doprinesem ovom svetu, puno je mogućnosti na ovoj paleti života. Važno je koristiti sve boje i dati najbolji pejzaž.
Avlija: Da li je prednost ili mana glumiti lik koji si sam stvorio?
Stefan Lazarević: Mislim da ogromna prednost leži u tome što je ekipa odličnih mladih ljudi i izvrsnih na čelu sa Mladenom Miljkovićem, osnivačem omladinskog pozorišta „Mmaska“ u velikoj meri ispoštovala koncepciju mojih zamisli samih likova, razume se, Mladen je sve to odlično obojio veštim umećem iskusnog reditelja, ali ona srž mog viđenja Strašila, Limenog, Lava, ostala je verna onoj prvoj zamisli. Tumačim lik Strašila. On je paradoksalno najinteligentniji lik na kome sam radio. Apsurdnost njegovog poimanja sveta leži u njegovoj dilemi, između više ispravnih odgovora. On je neshvaćen od sveta, jer se pita, nešto poput Platona, on zna da ništa ne zna, jer je svestan da je znanje koje ga okružuje beskonačno i neshvatljivo za jedan kratki život. Ali kada ga ponese moć ljubavi prema svojim prijateljima on „razumno“ rasuđuje svet i uviđa njegovo mudrovanje. Dečije predstave su nepresušni izvor mudrosti, a opet sve je tako jednostavno i lako. Mogu da kažem, velika prednost i ogromno zadovoljstvo.
Avlija: Završio si Pedagoški fakultet, diplomirao na pedagogiji slobodnog vremena. Šta je po tebi važno da mladi rade u slobodno vreme, koje su to aktivnosti?
Stefan Lazarević: Tokom mojih akademskih studija, planski sam birao one predmete i aktivnosti koje su bile usmerene na dublje izučavanje slobodnog vremena i njegovih nepresušnih mogućnosti. Slobodno vreme je modernom čoveku društva ostavština, da svojim interesovanjem i htenjima, bude ono što jeste, razvijajući one komponente svoje ličnosti koje rasterećuju, oplemenjuju, opuštaju, ali isto tako razvijaju i unapređuju čoveka, pa i samo društvo. Najvažnije u aktivnostima slobodnog vremena jeste njihov lični izbor, ostavljen pojedincu.
Najvažnije je za sve ljude da osluškuju sebe, onaj tihi glas koji šapće svrhu nade, vere i ljubavi, tri glavna pokretača koji na svojim plećima nose ovaj svet. Ako je izbor donet iz srca, doneće velike plodove, a aktivnosti i sam izbor je beskonačan, u tome je čar slobodnog vremena, ostavljen da izabere.
Izašli smo iz prelepog rasadnika poljoprivredne kulture i prošli pored zgrade Resavske biblioteke. Tu se sredom sastaju članovi kako ih Stefan naziva književne porodice, kluba „Tračak“, a biblioteka je organizovala i promociju Stefanove prve zbirke. Inspirisani ovim starim zdanjem imali smo još sijaset zanimljivih pitanja.
Avlija: Kako se snalaziš kao član dva književna kluba? Kakva je to prednost za mladog pisca? Kako književni klubovi pomažu piscu?
Stefan Lazarević: To su moje dve velike književne porodice. Književni klub „Mirko Banjević“ iz Paraćina i književni klub „Tračak“ iz Svilajnca, su po mnogo čemu različiti, ali po energiji i kvalitetu onoga što rade gotovo identični. Književni klubovi u velikoj meri imaju ideju okupljanja istomišljenika, pisaca, pesnika, ljudi koji žele da stvaraju, da pišu. Kada si mlad potrebna je pomoć da se iskristališu misli, srede rime, dopune ideje, tu u pomoć priskaču zreliji i iskusniji pesnici i puno im hvala na ogromnom trudu koji ulažu u nas mlade.
Avlija: Nedavno si objavio prvu zbirku pesama. Odakle ideja da zbirku nazoveš „Iz dubine“?
Stefan Lazarević: Jednom sam negde pročitao misao koja je bila presudna da krstim ovaj prvenac. „ U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti“. Naziv „Iz dubine“ je pravo proistekao iz težnje da se ne zaborave sva ona mesta koja sam u sebi pohodio tražeći svrhu. Pesme u ovoj zbirci su sa samog početka nekog mog poimanja sveta, sebe i ljudi. Označavaju onog mene koji po prvi put u životu probava stanja, ljubavi, zbunjenosti, istinske radosti, pa i patnje. Ovo svakako nisu moja najbolja dela, ali su najčistija jer je energija kojom su bili vođeni zaista „Iz dubine“. Zbrika sadrži 38 pesama, podeljenih u četiri celine. Odlikuje je raznovrsnost tema i motiva.
Avlija: Koju kritiku bi izdvojio kao najznačajniju posle promocije zbirke?
Stefan Lazarević: Puno je ljudi, kritički nastrojeno govorilo divne stvari o zbirci. Kada bih sam morao da biram izdvojio bih kritiku jedne profesorke srpskog jezika koja živi i radi u Švedskoj: „Dugo najavljivana promocija mladog resavskog umetnika, ništa je drugo do okupljanje svih onih likova o kojima on, čuvajući ih pod srcem, peva bez predaha i čija je bezgranična ljubav, učinila da njegov mikrokomsmos postane veći i širi od svega stvorenog. Imala sam jaku želju da saznam šta se to krije unutar njega. Putovala sam dugo i strpljivo kroz dubine njegovog bića, kada sam konačno stigla, srela sam sebe“.
Divno rečeno. Nastavljamo dalje Krivom čaršijom, usput razgovaramo i o nedavnoj Gulašijadi u Dublju, koje će se Stefan posebno sećati, ali i o njegovoj misiji i planovima u ovoj drevnoj varoši.
Avlija: Nedavno si imao prilike da kuvaš gulaš sa značajnim piscem, da li bi sa našim čitaocima podelio to iskustvo?
Stefan Lazarević: Zajedno sa bratijom od pera, književnim klubom „Tračak“ bio sam deo tima koji se takmičio na gulašijadi u jednom selu kod Svilajnca. Jedno nezaboravno iskustvo, kasnije smo i nastupali u kulturnom delu manifestacije. Gulaš je bio vrhunski zbog sjajnog kuvara, jer smo u našem timu zahvaljujući sjajnoj organizaciji Bogdana Panojatovskog , mladog Svilajnčanina koji studira novinarstvo u Beogradu, uspeli da dovedemo Ivana Tokina, kolumnistu i pisca knjiga: „Najnormalniji čovek na svetu“ i „Molekuli“. Tokin je baš onakav kakva su mu dela, spontan, surovo iskren i inspirativan. Što bi Tokin rekao: „Dužni smo brate da kidamo, da pršti sloboda iz nas, da je crtamo klizećim startovima s dve noge i da ne marimo, da se ne plašimo, da ne hajemo ni za šta osim za život, dostojan čoveka“. Sjajno iskustvo!
Avlija: Da li po tebi mlad čovek iz male sredine može svojim delima da utiče na društvo?
Stefan Lazarević: Svet je veliko mesto, a jedina ograničenja su u našim glavama. Najveći problem svih nas jeste što često na prvom mestu stavljamo neke usputne stvari kao što su popularnost, novac, uspeh. Mala sredina samo podstiče velike naboje energije koja teži da se razlije na svet. Delo dostojno promena će svojom energijom dosegnuti do najudaljenijih delova svemira (smeh), zato je važno, truditi se, biti nezadovoljan učinkom i iznova hrliti napred.
Avlija: Šta planiraš dalje?
Stefan Lazarević: Trenutno moja najveća pažnja je usmerena ka upisivanju master studija na Fakultetu pedagoških nauka i trenutno radim na drugoj zbirci poezije koja će biti kompleksnija i zrelija od prve. Dozvoljavam, da stvari idu svojim tokom, onako kako najbolje treba da se odvijaju. Da svet bude bolje mesto, makar za jedan iskreni osmeh!
Upravo jedan takav iskren osmeh nosi i čuvena „Mara Resavkinja“, koja se nazire ispred nas kao deo spomenika koji je posvećen potomcima koji su poginuli u ratovima od 1912- 1918. Vođen njihovim junaštvom, Stefan im stihovima odaje počast u pesmi „Vojnikova zdanja“:
„Da ona spokojno doživi starost,
ne marim danas ni život ja dati,
da potomci na licu imaju radost,
za žrtvu dedova oni će znati.“
Razgovarao: Marko Mirković, master žurnalista
