Redakcija 
Весна Радовић рођена је 31. 12. 1966. године у Херцег Новом.
Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник.
Живи и ради у Београду.
Објавила је збирке поезије: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, и избор песама Чувари душе.
У издању ИП “Просвета” а.д. Београд, објавила је роман Фирентински шал, 2016. године.
Добитница је:
- Mеђународне награде за уметност и културу, Таранто, Италија за 2000. годину
- Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2007. годину
- Друге награде на конкурсу за поезију “Вукови ластари”из Лознице за 2016. годину
- Треће награде на конкурсу за поезију Књижевног клуба “Иво Андрић”из Земуна за 2016. годину
- Похвале на конкурсу часописа “Авлија” за најбољу кратку причу и пјесму у региону за 2016. годину
Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ива Андрића у Херцег Новом.
Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе.
Песме су јој превођене на италијански језик.
Објављује поезију у више часописа.
Заступљена је у домаћим антологијама.
Vesna Radović
РЕЧЕ МИ ЈЕДНА ЖЕНА
Добро је што си отишао,
што си нестао,
без поздрава и опроста се удаљио,
о благослову да не причамо!
У мом крају се каже,
добро је што си издао,
у твом,
не знам какo се каже,
али знам да се и те како збори,
с кољена на кољено,
да се препричава,
јер ови Ваши су од Наших,
а сви смо ми Наши,
громаде од људи, људине и људићи!
Велим људићи, људићи!
Поваздан их је било и биће,
него треба их знати препознати,
а док врећу соли не позобљеш,
не знаш Јадан с ким имаш посла,
док не посједиш,
а можда ни тад,
не сањаш шта носи дан,
шта ноћ пуста,
јер да знаш,
обук’о би се на брзину,
и утек’о главом без обзира,
не би крчмио дане од Бога дате,
никако не би,
јер нико није луд,
а понајмање ови Наши!
Него, вјеруј ми,
без омразе Ти све ово говорим,
јер ме некако хтјело,
јер ме допало,
да лајем ко пас на свом прагу,
док други лају по туђим авлијама!
И ништа ме није мимоишло,
па ни ова здравица,
ово весеље,
ма, које весеље!?
Како није весеље,
кад гаће носим љети и зими,
кад не стижем да се сазујем од посла?!
Јадна ми мајка,
што је залуду мислила,
да је женско родила,
што се помоћи у кући надала,
а мени ко да се момчило,
у коло међу људе хватало,
ко да ми ђаво није дао мира!
Добро је што си отишао,
не окренувши се за собом,
при ципелама само блато понијевши,
рачунајући да си све завршио,
да си се одужио дому и роду,
и да немаш никог на старој адреси!
Данас ми је лакше заспати,
ласније опстати у овом јаду земаљском,
знајући да и ја више немам никога.
А могло се десити,
ко што се често дешава,
да и даље наивно вјерујем,
или да не вјерујем својим очима,
да ми уши тукну,
па да ме воде код доктора!
Посље да причају,
уста да не затварају,
по роду да ми ненајављени гостују,
мртве ђедове кости да ми преврћу,
онако у мале шапућу –
Видиш да са њом нешто није у реду!
Била је оваква и онаква,
залуду лијепа, права љепотица,
из добре куће,
домаћинске,
сам Бог је дао,
но има ту неки Ђаво,
јер не могу Срби без Ђавола,
то им је од памтивјека остало!
И опет понављам,
добро је што си отишао,
немој да ти се кунем у једино дјете,
што си подвио реп,
ко олињали мачак,
који више није низашта!
Ономад ми рече једна жена,
у четири ока, у повјерењу,
не знам од којих је,
а не знам ни чија је,
дјевојка или одива,
не знам, части ми,
да те више нема, него што те има,
да нас избјегаваш,
због једне друге жене,
нагрђене од рођења,
због које те ни рођена мати,
не би препознала!
И не може се чуду начудити,
да се то могло десити онаквом човјеку,
што га је дика било видјети,
у кући и испред куће,
што се о њему причало,
ко о чо’еку, а не ко о попишуљи,
оба ми ока испала, ако те лажем,
ако не говорим истину,
ДОБРО ЈЕ ШТО СИ ОТИШАО!
ЉУБЕ МОЈА!
Љубе моја,
ноћас ми је хладно,
не греју ме више твоје руке,
чисте сузе и пругасти снови,
остали су на дрвеној клупи,
где сам хтео,
љубе да те грлим,
да ти скинем мараму од свиле,
и постељу меку да ти прострем,
да постидим Сирене и Виле!
Љубе моја,
хтео сам ти рећи,
нисам жењен, нисам ни обећан,
ал’ ме љубе,
нешто у том спречи,
тога часа да не будем срећан!
Отишла си, љубе,
Крив сам био,
Зато данас слепо сунце гледам,
И уместо вином да те дочекујем,
сам ко старац на троножац седам!
ДЕВОЈАЧКО ВЕЧЕ
Чуј, како понизно ћути зова,
а целим својим бићем дрхти зора,
и док се под оком суза слива,
трчи, котрља до плавог мора,
небо ме пита – Шта се то збива?
Ко ли је јутро ранио грешком,
да ли још ико у гнезду снева,
ко ће ми белу кошуљу ткати,
за вече девојачко да буде спремна,
ко ће ми шаптати – Што те нема?
ОПРОСТИ ВЕРА!
Опрости Вера!
Како то ниси схватила?
На салвети сам написао,
да те чекам у подне,
у кафеу “Сајгон”,
на углу Владимирског проспекта.
Ја нисам више у годинама,
када могу дуго да стојим,
стигле су ме разне болести,
имена им не могу упамтити,
с тога се надам,
разумећеш,
што се повремено осећам,
као пред падом Лењинграда,
док стојим на властитим сузама,
несигурно.
Опрости Вера!
Надам се да ћеш разумети,
то што чекајући те,
пијем руски чај,
из порцуланских шољица,
са мотивима веселих лептирица,
на којима пише Imperial Porcelain,
и што се нервозно окрећем,
као безнадежан коцкар,
који због дугова,
продаје породични накит,
и женине хаљине,
приморан да напусти Русију,
што пре и одмах!
Опрости Вера!
Ево, кунем се као циганин,
пијан и трезан,
потпуно свеједно!
Више се неће поновити,
ниједна од мојих глупости,
мојих гадости,
а признајем,
било их је на претек!
Ако овога пута не дођеш,
и не послушаш ме,
изгубићеш много,
заправо,
изгубићеш све!
Опрости Вера!
Па ти си паметна жена,
а ја одрпанац у војничкој униформи,
тек изашао из рата,
од кога сви беже!
Истина,
када станем крај тебе,
не пристајем ти најбоље,
и ноге ми дрхте!
Непогрешиво осећам,
да као права императорка,
желиш владати,
мојим креветом и животом,
и заувек ме освојити,
као поробљени град!
Опрости Вера!
Морам да приметим,
како није све у новцу,
мада знам да волиш,
јести кавијар из златних тањира,
и пити шампањац из кристалних чаша,
уосталом,
као све даме из високог друштва,
а сети се само,
децембра 1941.,
када је у опкољеном граду,
умрло 50 000 људи,
и једанаестогодишње Тање,
што је писала –
“Совичеви су умрли, сви су умрли,
Тања је сама!”
Опрости Вера!
Иде то некако са годинама,
и не умем најбоље објаснити!
Наиђе да се преједеш живота,
да ти је нека мучнина,
џигерице да повратиш,
и није ти више ни до чега,
него само желиш,
да те укрцају на воз,
обавезно треће класе,
Транссибирске железнице,
и да те заувек пошаљу у Сибир,
кроз осам временских зона.
Опрости Вера!
И то што сам овако болесан,
кренуо на пут,
и прошао пола Европе,
да те видим,
а ти ме ниси сачекала на Црвеном тргу,
са каранфилом на реверу сакоа.
Изгледа ниси ме разумела,
а желео сам да те држим за руку,
и да се похвалим,
како сам брзо проговорио руски,
иако пре тога нисам знао ни речи.
Опрости Вера!
То се може само из љубави!
Дошао сам из далека,
и за имендан ти купио звезду,
најлепшу што сам нашао.
А хтео сам да те волим,
и водим у московски циркус,
код свог пријатеља Пјотра,
који има посебну тачку,
са добро истренираним мацама.
Е шта сам све хтео,
шта сам све био спреман да урадим,
само да си дошла,
док сам те чекао,
на Лужковом мосту,
наслоњен на ограду,
посматрајући тек венчане парове,
што катанче своју љубав!
Опрости Вера!
Морам да признам,
нисам лепши, ни паметнијих од других,
тек мало повијен у раменима,
просед и налик шепртљи,
у непознатом друштву.
Али када видим,
ове са штапом и социјалним вилицама,
што прилазе младим девојкама,
веруј ми,
немаш разлога за бригу,
ево још данас,
изнајмићу за тебе кућу на углу,
са цветним балконом,
и погледом на цркву!
Опрости Вера!
Чуди ме да ниси разумела?
Ја сам као Достојевски,
више пута избегао стрељачки вод,
и метак луталицу.
Три пута сам робијао,
у Петропавловској тврђави,
на коленима читајући Библију,
док си наступала у театру “Вахтангов”,
у улици Арбат,
играјући лепу Јелену,
у драми “Ујка Вања”,
и као остарели професор Серебрјаков,
шепурио сам се пауновски,
у страху од смрти и љубоморе,
празног стомака и пуног срца,
наивно верујући да си МОЈА!
МАЧИЈА ШКОЛА
Слушај,
не можеш сломити моје срце,
јемчим ти,
спремајући се да изађем из стана,
и ухватим први трамвај,
моја нежна љупка мацо,
што гребеш шапицом,
на затворена врата моје душе!
Уосталом,
шта ти знаш о љубави,
када о томе ниси,
учила у мачијој школи,
мада,
мачке су пословично лукаве,
нису верне као пси,
и са њима се никада не зна!
Добро,
не умиљавај ми се више око ногу,
и без тебе мале чупаве,
колико сам се само пута,
саплела у животу,
Сунца ми на заласку,
ни сама не могу да се начудим!?
Али морам признати,
изненађује ме,
колико си само упорна,
у свом науму,
нимало налик мачијем кашљу,
видим ја,
са тобом се није играти,
на клизавом паркету!
Ви сићушне,
увек сте најопасније,
прикривене тигрице у телу балерине,
Жизеле моје,
Пепељуге,
Успаване лепотице,
Есмералде,
примабалерине асолута,
у шљокичастим хаљиницама,
сребрним ципелицама,
и белим мини шналицама у коси!
Побогу,
одлази више од мене,
љупко сисавче шарено,
млеко те чека,
у чинији твојој стакленој,
да неби можда лимун,
овога пута за промену,
Бога ти твога, мачијег!?
Понављам,
не можеш сломити моје срце,
опасна је то игра,
заспати у крилу искусне жене,
и надати се нечему,
стрепети,
нема ту вајде,
ту је све јасно,
чак и глупим магарцина,
понављачима!
И зато,
не искушавај ме више,
моје нежно чудо,
крајње је време да се договоримо,
коначно нешто да урадимо,
и кренемо,
свака на своју страну,
ја у фарму са људима,
а ти у лов на мишеве!
ЛАСТЕ
Једном када се ласте врате у мој град,
и гнезда своја свију,
од блата, пљувачке и суве траве,
испод стреха комшијских,
када ме пробуде,
цвркутом својим,
док седе на жицама,
те мале певачице црних леђа,
и дугих рашљастих репова,
како их само волим,
и како им се увек изнова обрадујем!
Оне што долазе с првим пролећем,
док орах још није озеленео,
а земља мирише на влагу,
у марту месецу,
негде пред Младенце,
заједно са белим дугоногим родама,
бешумних покрета крила,
и дугих сабљастих кљунова,
о како волим,
када непогрешиво слећу у своја стара гнезда,
на уличним бандерама и димњацима кућа,
док у својој башти, разгрћем прву ружу!
Једном када се ласте врате у мој град,
и гнезда своја свију,
знам,
ускоро ће напупети младе воћке,
а зумбули отворити своје гроздасте цветове,
у белим и лила бојама,
док трубице каћуна занесене ветром,
буду одмахивале,
својим разнобојним главицама,
улево, удесно,
на дункл-плавом небу,
што би рекле наше Лале.
Оне што долазе с првим пролећем,
из далека,
негде из Африке,
и слећу једна до друге на телеграфску жицу,
преко пута моје куће,
као под диригентском палицом,
неког разбарушеног маестра,
да би потом полетеле ниско,
кишу слутећи,
посећајући ме на слово Л,
из пожутелог школског буквара.
