У ПРОЦЕПУ СНЕВАНОГ И СТВАРНОГ
(Запис уз роман „Фирентински шал“ Весне Радовић)
Мало је књига, посебно романескних, у којима се осећа мирис једног града, какав је Херцег Нови, у својеврсној евокативној саги Весне Радовић. Заправо, тај мирис није само ароматичан, више се намеће у медитеранском реминисцентном самогласу, у некој врсти душевног разлиставања на страницама својеврсног дневника, у чијем затајном простору назиремо самотну исповедионицу, колико саграђену преслишавањем доминантног лирског субјекта, толико и осталих сапутника и сапатника у часу када се једно време показује у различитим судбинским одређењима. Све те исповести сливене су у заједнички наративни ток, испресецан неком врстом песничких исказа, који појачавају сензибилитет људи аутохтоног поднебља и одређују идентитет поузданог сведока о крају протеклог двадесетог века и почетку новог…
На известан начин, ауторка романа „Фирентински шал“, спаја неспојиво, стварно и метафизичко на лицима откривеним у интимном огледалу, надасве бококоторском, „у амбијенту светлости, камена и мора, густог зеленила, столетних стабала маслина, макије и јединствене флоре…“ Ту, у том завичајном тајнопису, Весна Радовић нам каже: „за свагда удахнућете столетње мирисе Медитерана“. И онај маштолет, када се дете преображава у одраслу особу суочену са самом собом, са свим животним изазовима, са светом који нема милости за разнежене и романтичне, са сенкама из кошмарних сневања.
Роман „Фирентински шал“ поседује истовремено растреситу структуру, и повремене наративне сажетке, онога што је било и онога наметнутог необјашњивим исходиштем, који произилази из егзистенцијалне тескобе лирског субјекта у свету подређеном контроверзама. Аутобиографизми се растапају у медитативне пасаже и мешавину реалности препознате и разоткривене изван основног наративног тока, у сликама без знаних психолошких, социолошких, философских и осталих метафоричких рамова – једноставно, језик је у непредвидљивим уобличењима, без жанровског ограничења: прича се разграњава у поетске стилизоване исказе, постаје у трену песма у прози, опсервација блиска интимном писму, документарном исечку једног времена и средине у којој се јунакиња тренутно налази. Отуда, животопис залази колико у оно минуло толико и актуелизује своје пречице, судбинске магистрале и затајна балканска уточишта по Босни и Србији. Књига је обележена путоказима до љубави и зазивања хуманијег света од постојећег. Истина, много тога није имало срећна разрешења и неким својим удесним замајцем остављало је видне ожиљке на личностима захваћеним драматичним догађајима недавних националних и верских раскола. Живљење задобија у одређеним ситуацијама значење трагичности: породице су раздвојене, сеобни путеви осенчени неизвесношћу, општа људска комуникација покидана у неразумним датостима. Ту су: Срби, Муслимани, Хрвати, Јевреји и сви они који располућени ненадним растанцима и тражењем мира лековитог у непознатим пределима, одлазе за утехом тешко достижном, у близини главне јунакиње, самосвесне интелектуалке, која у душевној тмини има зажарену сијалицу која опчињава лептире заслепљене ирационалним светлом. Једни сагоревају, други се оплођавају илузијом да шире љубав и увећавају трептаје по мери сненог видела и загледаности носталгичне, тамо где непорецива озареност за тренутак оживљава минуло време у контексту привидне стварности. Мисао обасјава ременисцентне слике и открива значења неповрата затомљена у душевним скривницама. Та мисао, у основи неутешна, условљава спознају: „Када све ставим на тас ваге, мало се зањише улево, мало удесно, помало додам, мало одузмем и рачуница ми изађе на чисто. Нигде ми није било лепше, него тада у Сарајеву“. Каже у преиспитивању свога живота млада апсолвенткиња медицине и констатује да све то сабрано намеће нову запитаност, у којој недоумица могућу тачност испочетка мери: „Да ли због младости или Сарајева?“
Ова романеска прича има неколико делова, привидно засебних и повремено раздвојених у назначавању одређених наративних притока. Такође, том утиску доприноси истицање одређених карактеристика у портретисању ликова јунака, некад приближених судбински, а некад датих на историјској равни погледом искоса, више фрагментарно, у односу на позицију Ленке Јанковић, запитане: „Заправо, ко сам ја?“ и одмах затим препознате у припадници „експерименталне генерације 1962/63. године“, која је одрасла „у време Друге Југославије“ и распада старих идеала под утицајем међунационалних раскола. Један од јунака, (Јаков Барух) у свом писму, говорећи о јеврејском сеобном усуду и вековном страдању, даје слику Сарајево раних деведесетих: „Дани барикада и снајпериста. На улицама свакодневне сцене мржње и смрти. Вријеме зла, распуштених авети, настајања и умирања. Све што је у пријератном периоду било мултиетичко, убрзо је подјељено етичком ћизом. Почео је да цвијета најстарији занат на свијету, ратовање“.
Ту су и слике Београда, ухваћене емотивним оком докторке Ленке Јанковић, која примећује да је надасве, после свега суморног и егзистенцијално недефинисаног, „жељна сна и љубави“. Неминовни су часови преиспитивања догађаја и доживљаја. Садашњост се преплиће са сенкама прошлости. Ту су слике породице, илузорне представе изнад неумољиве стварности: удаја, развод, сапутници свакидашњи и они задржани у романтичном раму. Заправо, причање је условљено продубљеним психолошким исказима и асоцијативним чињеницама, без којих би читалац тешко могао да појми структурална померања у више праваца одједном, трагом мисли скривених и недоречених… Уосталом, почетак романа никада није унапред означен, а још мање припада препознатом крају, посебно када језик крене за речима раније гласно изговореним – углавном молитвеним.
Весна Радовић је, у сваком случају, заслужила нашу читалачку пажњу и поштовање, за труд и настојање да нас својим несумњиво значајним књижевним остварењем дарује. У њеном роману, који захтева аналитичније тумачење, свакако да ћемо пронаћи многа својства времена и остатке трагова за многим нерешивим судбинским загонеткама.
Радомир Андрић
Председник удружења књижевника Србије
kratak siže rukopisa
Glavna junakinja romana doktorka Lenka Janković, rođena u porodici starih bokeljskih kapetama, svojom životnom pričom vodi nas kroz burnu prošlost, zatalasanu vodu i zemlju kojom su Mleci suvereno vladali preko 350 godina.
Na razmeđini često suprostavljenih i sukobljenih svetova, obeleženim osvajanjima, različitim religijama i interesima, smenjuju se junaci romana, oličeni u običnim malim ljudima, njihovim sudbinama i karakterima. Povremeno se čini kao da su ti “slani ljudi” izronili iz samog mora, mirnog lii zahvaćenog nevremenom, svejedno.
Da li posebnost ovih južnih srpskih mornara u celokupnom srpskom nacionalnom korpusu, proizilazi iz činjenice da su u vreme okupacije od strane Mlečana i Austrougara, imali značajne povlastice i privilegije, zapravo jednu vrstu autonomiju? Na jednoj strani svoj identitet, statut, svoje običajno pravo, visoko razvijenu nacionalnu svest, a sve u dosta tolerantnom multietničkom i multikulturalnom okruženju. Na ovim prostorima, u okrilju manastira Gradište u Paštrovićima, nastao je i prvi srpsku bukvar, štampan ćiriličnim pismom u Veneciji, daleke 1597. godine. S toga ne treba da čudi, što su Bokelji dugi niz godina vodili bitku za svoj jezik.
Život ove neobične i svestrane žene u tradicionalno muškom Panteonu, sličan je brodu koga neprestano ljuljaju i zapljuskuju visoki talasi na otvorenom moru.
Ona sama postaje neka vrsta mornara, osuđena na stalne borbe, česte seobe i još neizvesnije udarce sudbine. Ništa je ne zaobilazi, pa ni oružani sukobi u Bosni i Hercegovini ranih devedesetih, raspad zemlje, mnoge ratom prekinute veze, razaranja, zločini i njihovi medijski odjeci.
Posle više od dve ipo decenije, kada je odavno prestala biti devojka, ovoga puta u tišini njenog beogradskog stana, jedan neočekivani e-mail, uzburkat će joj život.
Njena kratka mladalačka ljubav, prekinuta prvim barikadama i granatama u Sarajevu, nesuđeni slikar i ambasador male zemlje u okruženju, njegova ekselencija Jakov Baruh, pronalazi je nakon višegodišnjeg uzaludnog pokušavanja da sazna šta je sa njom.
Naizgled različite, a tako slične sudbine dvoje sredovečnih intelektualaca, pripadnika dva naroda, Srpkinje Lenke Janković i sefardskog Jevrejina Jakova Baruha, oličene u susretu dve srodne duše osuđene na stalne seobe, daljine i gubitke, omeđene često malograđanskim okruženjem i nerazumevanjem, gotovo filmski smenjuju se sa slikama bolne prošlosti, vešto zamaskirane današnjice i neizvesne sutrašnjice, preobučene u skupu odoru neoliberalnog kapitalizma.
***
Preda mnom stara čaršija na obali reke Miljacke omeđena Bjelašnicom, Igmanom i Trebevićem, prepuna dućana, prizemnih hanova, bezistana i karavansaraja. I snegom zavejani drvoredi lipa duž Vilsonovog šetališta. Dok se na brdima oko grada disalo punim plućima, u samom centru jedva se kretalo od guste magle, koja se sa dolaskom večeri pretvarala u neizlečivu očnu mrenu.
U Sarajevu sam naučila važnu kulinarsku lekciju: „Burek je mužjak među pitama” i: „Sve su pite pite, samo je burek pitac!” Ovde je važilo zlatno pravilo: „Samo je burek sa mesom, a sve ostalo su pite: sirnica, zeljanica, krompiruša”, što bi se reklo: „Moglo bi se do Bajrama nabrajati.” Ubrzo sam savladala čuveni sarajevski razgovor u prolazu: „Šta ima?” I kurtoazni odgovor: „Evo, bolan, ništa!” Ko će još danas pored svojih da sluša i tuđe muke?
U predvorju hotela Evropa, goste je sačekivala lagana muzika i kitnjasti dekor obojen prošlim vremenima. Kafa se služila u bakarnim i srebrnim džezvama uz šećer, rahat lokum i čašu vode, i ritualno sipala u male šoljice bez ručke, uz povremeno dosipanje.
Zimsku idilu remetio je glas mujezina sa obližnje Gazi Husref – begove džamije i zvuci šargija koji se stapaju sa poznatom sevdalinkom:
“Ah, što ćemo ljubav kriti,
kad ja moram tvoja biti?
Srce više nije moje,
tebi, dragi, pripalo je!…”
Već od ranog jutra, kada prve česme poteku, u Sarajevo su pristizali trgovci, raspremajući pijačne tezge sa robom. Potom bi, onako u grupama posedali na kaldrmu ispred džamije, zajedno
sa jatom veselih i proždrljivih golubova, a poneki od njih bi ponešto i popili. Za vreme učenja ezana prekidali bi svaki razgovor, odlazeći na abdest i u džamiju. Za nas došljake iz drugih republika, nekada zajedničke nam države, na toj istoj kaldrmi polagali su se prvi životni ispiti.
Dolaskom Ramazana, svetog meseca u godini, u vreme akšamskog ezana kada se sa prvim mrakom pale kandilji na minaretima, najavljujući završetak dnevnog posta i početak iftara, iz male pekare na Kovačima, duž cele čaršije širio se omamljujući miris somuna i kifli u obliku polumeseca. Gradom je vladala tajanstvena tišina, koju je povremeno remetilo zveckanje kašika i poneki slučajni prolaznik. A potom, nakon iftara, kada iz kuća masovno izmile ljudi, a mahale i sokaci ponovo ožive, grad je kao nabrekla žila kucavica nastavljao da pulsira duboko u noć.
Kada se setim šta se sve nije slavilo u Sarajevu! Dva Božića, Vaskrs i Uskrs, dva velika mubarek dana, dva Bajrama, ramazanski i kurbanski, jevrejski pesah i pasha.
Slavila se pobeda “Želje” nad “Sarajevom”, srebrna medalja u muškom veleslalomu na XIV zimskim olimpijskim igrama, Međunarodni praznik rada. Slavio se i dolazak proleća, uz obavezan roštilj na ćumur na otvorenom.
Zimi, za vreme ponoćke na trgu ispred sarajevske katedrale, uz kuvano vino i tradicionalne božićne pesme, masovno se dočekivao Božić. I danas se sećam nepoznatog muškarca, koji me pitao: “Odakle si? Da li si katolkinja? Ko je župnik u tvom kraju?”
I mog kratkog odgovora, uz iznuđeni osmeh: “Nisam! Ja sam apsolventkinja medicine.”
Da bih ubrzo potom nestala u pravcu Velikog parka, prošaranog malenim uličicama i vekovima starim nadgrobnim spomenicima, svedocima nekadašnjeg mezarja.
Kada sve stavim na tas vage, malo se zanjiše u levo, malo u desno, pomalo dodam, malo oduzmem i računica mi izađe na čisto. Nigde mi nije bilo lepše, nego tada u Sarajevu.
(…)
Весна Радовић рођена је 31. 12. 1966. године у Херцег Новом.
Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник.
Живи и ради у Београду.
Објавила је збирке поезије: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, и избор песама Чувари душе.
У издању ИП “Просвета” а.д. Београд, објавила је роман Фирентински шал, 2016. године.
Добитница је:
- Mеђународне награде за уметност и културу, Таранто, Италија за 2000. годину
- Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2007. годину
- Друге награде на конкурсу за поезију “Вукови ластари”из Лознице за 2016. годину
- Треће награде на конкурсу за поезију Књижевног клуба “Иво Андрић”из Земуна за 2016. годину
- Похвале на конкурсу часописа “Авлија” за најбољу кратку причу и пјесму у региону за 2016. годину
Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ива Андрића у Херцег Новом.
Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе.
Песме су јој превођене на италијански језик.
Објављује поезију у више часописа.
Заступљена је у домаћим антологијама.
