Redakcija Žaklina Mančić
More
Pred osvit zore,
nemirno more.
Posmatram talase.
Nervozno kvase
krotko kamenje.
Lupaju o stenje,
ritmicno, ljuto.
Daleko, napucini,
Sunce se, čini,
trudi da probije oblak.
Nejak, izmučen zrak,
Ne pali svetlo jutra.
Možda će svanuti – sutra.
***
Sad mi je potrebna pesma ptica,
Negde daleko, u divljini.
I plavo nebo, što zračkom sunca
Ljulja oblačak, na visini.
Ničija ruka, ničije rame,
Ničije crte lica…
Ja sada vidam sopstvene rane.
Da, ja sam kukavica.
Sad želim samo da klasje talasa
I šumi tiho, k’o more.
I tromu reku, što se belasa…
Moje usne sad ćute, ne govore.
Utehu neću, očajna nisam,
Samo sam umorna, mnogo.
Sve je to život, o znam, znam…
Možda sam sudila strogo.
Nisam ja…
Nisam ja satkana samo od finih struna,
onih što trepere sitno i lako se ruše,
mnogo je grublja armatura moje duše,
nije ona uvek i samo meka, k’o vuna.
Ne, nisam ja satkana samo od finih struna,
koliko puta padnem, toliko i ustanem,
nikada ali baš nikada ne posustanem,
spoj sam ja čudan svile, čelika i baršuna.
Ne ruše me čak ni silni, grozni orkani,
što duvaju iz mračnog očaja tuđih duša.
Moje ih srce prigrli, uteši, sasluša
muku koja bi da me, avaj, potom sahrani…
Al’ ja se ne dam, sažaljenjem krenem dalje,
iako, priznajem, ostanene gde delić srca;
no, ono i dalje, tako okrnjeno, felerično, kuca,
i nastavlja da, uprkos svemu, ljubav šalje.
I uvek praštam, čak i kad sam ja ona
povređena, koja zapravo, oprost treba,
nevažno je to, svi smo mi delić neba
a jedino ono savršeno zna –
kakvi su ostali a kakva sam – ja.
Stara kuća
Na kraju ulice samuje velika stara kuća.
Tužni su prozori njeni, niz njih se slivaju suze.
To pada kiša, reći ćete, ali ja znam da niko ne kuca
na stara vrata, što bolno ih stežu zarđale reze.
Na kraju ulice samuje velika starakuća.
Na mahovinom obraslom balkonu odavno niko ne čeka
goste da dođu, nit` u kaminu vatra svetluca;
sa starog krova otpala, leži na travi po koja opeka.
Na kraju ulice samuje velika stara kuća.
To kuća je mog detinjstva i moje mladosti rane.
Odavno su stanare odnele godine il` gradska bespuća.
U krevete njene niko ne leže i niko ne ustaje kad svane.
Na kraju ulice samuje velika stara kuća.
U suton ona ne bljesne, u zoru odžak ne dimi,
s proleća odavno nema u pustoj bašti cveća,
nit` koraka po snegu na dvorištu, zimi.
Na kraju ulice samuje velika stara kuća.
Često mi u sećanje dođe, baš kao ovog dana.
Zadrhti srce, iznedri želju da radost svanuća
u njoj osetim barem još jednom, odmorna i nasmejana.
Zapis
Po tvojoj se krošnji vijaju prohujali vekovi,
pred tobom zastaju i orotrupaju svatovi,
kad po mladu krenu da je mladoženji vode.
Pod tobom se ljudi bratime, familije orode,
i povorke stanu kad pokojnog na počinak prate.
U tvoju hladovinu umorni putnici svrate,
da se odmore pre nego put svoj nastave.
Pod tobom o praznicima lepršaju zastave
i telali stanu da seoska zbivanja najave.
Leti oko tebe litija ophodi ili u ritama igraju dodole;
svak’ na svoj način; za sreću, zdravlje i kišu Boga mole.
Zimi prkosiš vetru i snegu što lomi prastare grane,
u duplji staroj utočište nađu promrzle senice i vrane.
Na poznatu hrapavu koru uvek se oslonim i sama,
kad u zavičaj dođem. Pređem po njoj nežno rukama,
obgrlim stameno stablo, natopljeno snagom predaka
od koje i sama postajem čvrsća, upornija, jaka.
Poljubim urezan krst pre nego što dalje krenem,
znajući da će, jednog dana, kad ovaj životo krenem,
kad prestane sve što me sada žulja i boli, da pritišće
i moja duša svojim dahom mrsiti, tvoje krošnje, lišće.
Dr Žaklina Mančić, doktor elektrotehničkih nauka, rođena je u Aleksincu, živi u Žitkovcu i radi u Nišu na Elektronskom fakultetu. Piše ljubavnu, rodoljubivu, duhovnu, misaonu i poeziju na dijalektu. Dobitnik je velikog broja nagrada za poeziju i prozu. Najznačajnija je nagrada žirija u Italiji na konkursu „Caserta¨ 2017, kao i II nagrada za pesmu o majci Svetog Save, na konkursu pod pokroviteljstvom Srpske Kraljevske Akademije Nauka i Umetnosti 2018. godine kao i nagrade „Slovo hvale i zahvale“ i „Reč baštine“ ( trostruki nosilac) za poeziju na dijalektu.Takođe je nosilac I nagrade za ljubavnu poemu „Sergej“ KK Sirin iz Beograda. Zastupljena je na velikom broju internet portala, časopisa, zbornika, antologija poezije na dijalektu i savremene srpske poezije
