Pogledajte novi ciklus fotografija Dušana Stijovića

U okviru koncepta otvorenog umetničkog dela najnoviji opus DS kao svojevrstan portret jedne ideje, tretira probleme odnosa materijie i forme, boje i forme, znaka i označenog, subjektivnog i objektivnog, kao i drugih relacija koje su relevantne za recepciju, tumečenje i razumevanje savremenog umetničkog izraza. Zaboravljeni, skriveni, poznati ali nespoznati, izgubljeni i napušteni znaci usamljenosti i ćutanja sačinjavaju sadržinu ove predmetnosti koja je povod i ishodište za nacrt jednog unutrašnjeg sveta, za pejzaž duše koji postoji u tišini i potaji. Vidljivi svet je na ovim fotografijama slika znakova kojima mašta posmatrača u jednoj složenoj interakciji daje odgovarajuće mesto, vrednost, značenje i smisao. Ova nova konfiguracija oslobodjena od tradicionalnih kodeksa i sintakse i unapred ustanovljenih struktura čini osnov za konstituisanje jedinstvenog sveta doživljaja i značenja kojem svaki individualni posmatrač daje specifično značenje u skladu sa vlastitim subjektivnim iskustvom.  Ove fotografije su se tako našle na preseku dvaju svetova – subjektivnog i objektivnog, a prisustvo znaka predstavlja trag tog susreta. Simboli i znaci, pored toga što imaju arhetipsko, poseduju i jedno individualno značenje koje uslovljava da posmatrači ovih fotografija vide različite sadržaje koji im se u početku mogu učiniti hermetičnim, ali ih postepeno intuitivno otkrivaju, kao putnik nepoznatu zemlju, utoliko veću i bogatiju ukoliko dublje proditre u nju. Paradoks i draž stvaralačkog se otkriva u saznanju da ovo putovanje nije izlet u objektivni svet, već kretanje kroz iracionalne sfere duše koja konstituiše sopstvene pejzaže. Veza znaka sa označenim predmetom je na ovim fotografijama različitog karaktera – bliža ili dalja posmatraču, projektivna, analogijska ili magijska. Na pojedinim fotografijama znak i označeno su u potpunoj korelciji, dok se na drugim u istoj meri i sa istim stepenom doslednosti i stvaralačke inventivnosti razilaze. Kada je veza analogijskog karaktera u njoj je sadržana imanentna dvosmislenost koja istovremeno može da ima više različitih značenja, uslovljena efikasnošću i efektivnošću ovog tipa znaka. Drugim rečima, u njemu mnogobrojna značenja koegzistiraju u jednom jedinom nosiocu značenja.  Ali u ovoj fazi DS na najvećem broju fotografija ne ostavlja posmatrača usamljenog u nestruktuiriranim formama i intersubjektivnoj iracionalnosti, već mu u jednom olakšanom asocijativnom postupku omogućava da lakše dešifruje značenje prikazanog. Tome ide u prilog specifičan aspekat blagog kultivisanog humora, koji u dvosmislenim igrama slika skrivalica uvlači gledaoca u jedan asocijativni svet koji se sa relativnom lakoćom i zadovljstvom dešifruje, što korespondira sa početnom motivacijom i osećanjem samog autora. U drugim slučajevima povezanost znaka i označenog sadržaja je često magijska u tom smuslu što je znak projekcija želje koja označava tendenciju da se posredstvom znaka deluje na stvarnost u jednom roršahovskom smislu. Nasuprot jezičkom analitičkom shvatanju, globalno doživljavanja i shvatanje prikazanog dospeva u oblast čiste subjektivnosti. Na ovim fotografijama DS  posmatraču ne ostavlja “znakove pored puta”, jer je značenje različito za svako individualno iskustvo i više nije u samom znaku, već je ono iza znaka, s one strane znaka. Nestala je lagana analoška dvosmislenost i nastala čista projekcija individualnih nesvesnih psihičkih sadržaja. Ali u ovom slučaju projekcija nije od estetskog značaja, niti je ona bila sama po sebi cilj, već odgovor na specifičan estetski sadržaj. Ove forme, iako upućuju na nešto spoljašnje i objektivno poseduju unutrašnju autonomiju koja je dominantna uslovnost fotografije u njenim odnosima sa sopstvenom egizistencijom. Fotografija poseduje svoju likovnu ili estetsku autonomiju i opire se svakom pokušaju tumačenja, što kod posmatrača može da izazove zbunjnost, otpor i nedoumice, budući da je uveren da se ovog puta pred njim nalazi složeniji problem dešifrovanja. Taj redukcionizam se upravo ogleda u pokušaju svodjenja ovih fotografija na “verbalnu zamisao”, “optičke činjenice”, “skriveno značenje”, “simbolične forme” i sl. uz zanemarivanje svesti o njihovoj mogućnosti prenošenja “emocionalnih istina”. Motivacija autora nije sadržana u ukidanju forme, odnosno afirmaciji enformela, nego u prikazu same materije i njene esterske vrednosti, kao što ikone ne prikazuju toliko svece, koliko samo božanstvo. Činjenica da materija “ume da govori” kroz usta posmatrača omogućila je autoru da stvori portret ove ideje u obliku čovekovog samorazjašnjenja, odnosno govora o njemu samom. Reklo bi se medjutim, da je to samo epifenomen, uzgredan efekat koji ove fotografije stvaraju, ali o kojem se najčešće govori. Posmatrač se oseća napuštenim, otudjenim i izneverenim ako na ovim fotografijama ne otkrije značenje, smisao i mogućnost tumačenja. Zato on u osnovi postavlja pogrešnao pitanje u smislu:”Šta ove fotografije znače?” Nerazumevanje potiče od toga što mu se fotografija obraća jednim drugim jezikom i drukčijom vrstom senzibiliteta, odnosno drukčijim načinom postojanja. Paradoks je u tome što se ona nudu njemu najbliskijim i najintimnijim načinom postojanja, ali što on nije u stanju da doživi. Ona nudi svoj likovni ili estetski kvalitet kao imanentno svojsvo i osnov konstituisanja estetskog doživljaja. Svesti estetski doživljaj na intelektualni, moralni ili neki drugi znači naći se s one strane umetničkog dela, naći se u drugoj oblasti ljudskog iskustva.  U tom kontekstu oko predstavlja opasnost za iskren pogled.  Naučiti gledati i doživljavati, odnosno od pasivnog posmatrača “stvoriti” posmatrača-stvaraoca je imterativ ovog pristupa, jer interpretacija i doživljaj onog vidjenog u pikturalnom smislu predstavlja jednu “posebnu” umetnost. Najnovije fotografije DS po svojoj koncepciji izmiču pravilima klasične kompozicije, jer razbijaju zatvorenu formu, izbegavaju svaku hijerarhijsku strukturu i klasičnu narativnost da bi  ustupile mesto izukrštanim vezama značenja u kojima značajnu ulogu ima slučaj i koje  na posmatrča ostavlja uzisak neodredjenosti, nedovršenosti i jedinsta mikro i makro kosmosa u nepreglenom ogledalu ljudske duše.

Prof. dr Borislav Marić

Све чујнији и значајнији  фото-глас Душана Стијовића у многом се, одваја, из каквог-таквог фото-сазвучја Црне Горе, већ устаљеним стилским одликама, али и разноврсношћу садржајног репертоара, поново изнијевши  пред нас дубоко запретени одраз сопствене душе. Поред споља видљивих мотива гријеха, зла, расула и смрти, који су већ на први поглед уочљиви, он види и оно невидљиво, или, боље рећи, само њему видљиво, опредмећено топлим, животворним нагоном постања, узвишено пролазних а непоновљивих тренутака самотворачке моћи и самообновитељске снаге природе.

Суочен са једним видом, чини се, поетског изказа који се опире тумачењу, већ рана критика ће његова остварења, мада кружећи у дескриптивној равни информативно-промотивних амбиција, истаћи, чини се, магијску усредсређеност на детаљ, на његово обредно учитавање у опште биће свијета. Ситуирајући основни, чини се, најуочљивији смисао Стијовићевог фотографског опуса, и не само на изложеној поставци, већ и на раније успостављеним сазнањима, уочљив је строго промишљен одраз поетског прегнућа, постојане жеље да невидљиво препозна у префињено изцизелираној мистици нестварног у стварном,  божанског у човјечијем, у  два наоко (не) препознатљива бића свијета. Другим ријечима, тај стилско-садржински замах донио је нашем ствараоцу не само име него, чини се, и статус најсамосвјесније ауторске појаве у фотографији и фотографисању, колико рационалног, још и више ирационалног свијета Црне Горе.

Посматран, међутим, у ужем смислу, од једног до другог појединачног експоната, од фотографије до фотографије,  назначени поступак има, чини се, набој страсног обожавања стварности, непосредне карактеризације и индивидуализације, како простора и времена у простору, тако и самог себе у опозитном али и коегзистирајућем ставу.

Kao што знамо Посматрача има много и знамо да их има свакаквих, квалификованих и оних других, али једно је сигурно, наш фотограф душе слика свијет, као да пред собом има најбоље, најоштроумније, најпроницљивије и најкомпетентније, који су њему, како каже Андрић у ‘Лицима’, строг судија, али и драгоцени сарадник. Који, тек кроз призму њихових мисли и осећања добија… своје значење и своју праву мјеру. Стога, зумирајмо мотивику годова, која се у неколико варијација развија. За некога би то било пуко, готово банално пресликавање стварности, међутим, Душановим, (да ли случајно постоји душа у његовом имену!), усликавањем годова отвара се нов садржински ток, који се са добрим разлогом може назвати метафизичким одразом  људског лица и његовог увијек узбибаног унутрашњег лика. Спознање суштаства, колико појединачног толико и свеопштег трајања бића живота, које је онолико трајно колико смо у стању да га, упркос пролазећем у нама, учинимо трајним. Управо онако како је људско лице, чини се, Душан Стијовић андрићевски запазио, као најпривлачнији део света који ме окружује, тај цвет на тој биљци која се зове човек, јер,… звезданог неба и људског лица човек неће моћи нагледати.

У годовима се, дакле, за оног који гледа даду уочити варијације лица и карактеризације ликова.

И, заиста, нема умјетника без човјека ни човјека без умјетничког, страсног доживљаја живота у свеукупном окриљу природе. Нема творења без душе, иако се данас све чешће догађа да се презентују  дјела без визије, без садржине, без страсти живота. Дјела без гледања нису и не могу бити дјела. Јер, онај који гледа, уз неизбјежни, готово незнатни додатак душе, којим се изазивa невјерица, има шта да види на овом позорју од свијета. Онај који не гледа, њему је свеједно.

За Душана Стијовића та, готово нестварна игра гледања –неријетко блиставо остварена – живи на фону симболичких збивања, заумних тако невидљивих одраза душе, на фиктивним одразима поетски доживљеног свијета. Другим ријечима, његове фотографије попримају помало елегични, ако не и меланхолични тон који проистиче из спознања да се чином фотографисања отвара дубоко запретени свијет Клепсидриног праха, који је изложен кобном и разорном дјеловању ништитељских нечистих сила и злих духова, мистично сукобљених одраза свијетла и таме, који једино могу бити оживљени ванвременошћу  душе. На другој страни, поступак материјализације слике протеже се све рјеђе  без његовог већ утврђеног емоционалног одушка – благо зачудне или парадоксалне – асоцијације  на извештачено биће свијета.

У сваком случају, пред нама је један од ријетких умјетника фотографије који се могу подичити препознатљивошћу свога стила, јер различити токови и периоди Стијовићевог стваралаштва и те како стоје у узајамној вези, са симболичким одразом душе као једним од најбитнијих беочуга који све то повезује и наткриљује у једну обједињујућу, укровљену,  цјелину.

Душан Стијовић је беспримјерним прегнућем прешао трновит пут од привидно наивне до метафизичко-религиозне самосвјесности чина фотографисања и фотографије њим самим.

У Подгорици, уз освит Божића, 2013.