„Вишње цветају“ – Сергеј Сцјапанович Пањизник
Кратак приказ
Вишње цветају / Сергеј Пањизник; превела са белоруског Дајана Лазаревић. – Београд: УПС, 2019.
Љубитељи поезије могу ОВДЕ читати превод збирке ”Вишње светају”
Збирка песама „Вишње цветају“ савременог белоруског песника Сергеја Пањизника појавила се на српском језику у издаваштву Удружења поетских стваралаца (ур. Анђелко Заблаћански, песник, преводилац, критичар). У питању је збирка посвећена јубилеју песника – 60 година стваралаштва и састоји се од љубавних, дескриптивних и патриотских песама и јасно нам показује колико су осећања универзална, без обзира на језик, националност, менталитет и друге разлике међу људима. Своју прву песму Пањизник је објавио у једним новинама давне 1959. године у тадашњој Совјетској Белорусији. У јуну се испуњава 6. деценија од те прве објаве.
Књигу је са белоруског језика превела и предговор написала МА Дајана Лазаревић. У уводном делу преводитељка се осврће на своје познанство са песником, говори нам о његовој личности, називајући га „детињасто озбиљним“ и вечитим оптимистом. Представља нам и богату биографију песника, који је цео свој живот посветио култури, а понео је и велики број књижевних награда. Награђен је белоруском медаљом Франциска Скарине (1991), Почасном граматом Председништва Врховног савета Републике Белорусије (1996) Орденом 4. степена Три Звезде Литванске Републике (1998).
Представљамо вам три песме из збирке „Вишње цветају“:
Вишње цветају.
Њих вечерњи ветрови
пролећне обнове
носе по обали…
Вишње цветају.
Ка отаџбини успомене пливају.
Стоје на раскрсници
негде иза села
са липама израслим,
са тихом брезом…
Вишње цветају.
Ка отаџбини успомене пливају.
Слушају сваки
ехо иза реке
росе сеновите,
песме вечите…
Вишње цветају.
Ка отаџбини успомене пливају.
Шта има, реци
Шта има, реци,
у твојим ливадама и шумама,
шта су одувек тражили песници
и преносили преко мостова шкрипећих,
када су на Купале палили ватре?
Од песама
душе горде су омекшале,
мој крај,
силе твоје су оживеле.
И летописи наши нису старили,
Као што није старила правда на земљи.
И данас
у травама над пчелињим саћем
ноћивају звуци,
певају песници,
да би се на уснама сакрили,
и,
као у бајци,
поново оживели.
Празник јабука је знак,
да се лето завршава.
У зрелости и на дохват руке
висе гнезда сочних плодова.
Весели ветар на отвореном
љуља се туда и свуда.
Време слободно, безгранично,
малињак нам је Беловежа,
и ограда – глуве одбране пуна…
Шкрипи прелив, а светли сок
на груди је капнуо, на песак –
и августовска пада круна.