Redakcija Jozef Štraus, zubar, mladi neženja, česta mušterija renomirane javne kuće i ništa manje renomirane pivnice, napušta rodnu Prusku u proleće 1866. godine i kreće za mladim kapetanom Karlom Ajtelom Fridrihom Zefirinusom Ludvigom od Hoencolern-Sigmaringena, kojem je dato da upravlja Rumunijom kao vladar Ujedinjenih principata. Njihovo nizvodno dunavsko putešestvije okončava se u Bukureštu, ili Bukurešću (čitalac će dobiti objašnjenje), gradu za koji će ubuduće biti vezana Štrausova sudbina.
Počinje, tako, pustolovina Štrausovog života u jednoj politički podeljenoj, etnički šarolikoj sredini u kojoj vladaju haos i neprestana uzbuđenja. Sva sreća te Jozef ima mačka Zigfrida, koji mu je sve vreme najbolji, a potom i jedini prijatelj: Karl se oženio i, u nastojanju da nekako otkloni sve fleke iz prošlosti, uključujući i dete koje mu je rodila jedna lepa slepa prostitutka, udaljio od svih, pa i od svog vernog pratioca Štrausa, koga je svojevremeno povukao sa sobom na turbulentni istok evropskog kontinenta.
Dok Bukurešć iz zapuštene, blatnjave kasabe izrasta u elegantan prestoni grad, Jozef se zaljubljuje u mladu dadilju, Srpkinju Elenu Duković, koja će u njegov život, osim ljubavi i roditeljskih čuvstava, uneti i srpske pesme i uspavanke, pripovesti o Obrenovićima i jasne obrise jednog sveta koji je za njega u isti mah nov, a opet, kao da mu je oduvek pripadao.
Rumunski romansijer Filip Florijan (1968) srpskim se čitaocima predstavlja romanom Kraljevi dani, štivom koje pleni ne samo svojom dunavskom rečenicom što, neretko, kao da ne zna ni za obale ni za Crno more, što huči noseći sve pred sobom, naizgled beskrajna, raskošna u svojoj sili i briljantno interpretirana u prevodu Đure Miočinovića, već i tom čudesnom sintezom prepoznatljivih, ali vešto modelovanih, preoblikovanih obrazaca, sintezom koja priziva lepršav spoj Gabrijela Garsije Markesa i Miloša Crnjanskog – i uliva se u čitalačka srca kao jedan od onih pisaca koji se vole i prate.
KRALJEVI DANI
Pisac: Filip Florijan: „Kraljevi dani“
Prevodilac: Đura Miočinović
Izdavač: Heliks
„Bio je to plavušast dečak, koji je glasno i začuđeno vrištao, u zaista izuzetnim okolnostima: imao je roditelje Ruse, bio rođen uz pomoć švajcarskog (zapravo, nemačkog) zubara i nalazio se na austrijskom brodu, sa češkim kapetanom, između obala Bugarske i Rumunije, kojima su duvali vetrovi iz Istanbula.“
Ništa vam ova rečenica neće posebno otkriti o romanu Kraljevi dani Filipa Florijana, koji do nas stiže u maestralnom prevodu Đure Miočinovića, a kome – Đuri – svakako treba odati visoko priznanje, ne samo zbog opšteg umetničkog dojma, što bi rekli ocenjivači umetnika-klizača na ledu, već i zbog ovakvih konkretnih bisera kakva je rečenica: „Imao je upaljene desni, modre, neprijatne kao loše vesti“, rečenice koja, možemo u to biti uvereni, ni u rumunskom originalu ne može zvučati tako efektno kao u srpskom prevodu ili, možda, bolje reći: prepevu.
Ništa ona početna deskripcija, napomenusmo, neće otkriti posebno – osim toga da ulazimo u jedan šareni vilajet, što životni, što literarni, i golicavog nagoveštaja da će s Florijanovim junacima, Evropljanima koji gore kao božićne svećice na jelki burne druge polovine XIX veka, i Beč i Pešta, i Beograd i Varna, i Bukarešć i Istanbul postati po mnogo čemu različite, a po mnogo čemu, opet, i srodne pozornice, scene razbacane po nekom multistejdž-teatru.
Filip Florijan (1968), novinar i pisac, autor četiri romana, pred srpske čitaoce stiže s delom Kraljevi dani, čiji vam naslov, opet, neće zapravo ništa posebno reći o štivu koje je pred vama. Pa i ko bi sad, na izmaku druge decenije XXI veka, i mogao da smisli naslov koji će čitaoca, kroz lavirint zapretenih sećanja i nataloženih osećanja, privoleti da u sebi, recimo, stvori nekakav plemeniti, oplemenjeni hibrid dvojice znanih mu autora i da, pritom, odmah poveruje da taj hibrid nije samo hibrid već i autentična, autohtona veličina? Jer, čitajući Filipa Florijana, mi ne možemo a da ne pomislimo kako se pred nama našla na mahove bizarna, a opet beskrajno lepršava sinteza Gabrijela Garsije Markesa i Miloša Crnjanskog. Da, upravo tako: Markes, plus Crnjanski, plus ono nešto što Florijana čini jednim od najpoetičnijih, najnepraktičnijih, ali ujedno i najzavodljivijih romansijera evropskog Istoka danas.
Centralna figura ove pripovesti, u kojoj nema dijaloga, već sve teče u gdekad kolosalnim rečenicama kojima se ne nazire kraja, u kojoj sve liči na nabrajanje – ali nabrajanje čega, sekundi ljudskih života, načinjenih koraka, pređenih metara – nemački je zubar Jozef Štraus, koji voljom – što Božjom, što blagonaklonog mu klijenta, Njegovog veličanstva Karola I – stiže u Rumuniju, ne da bi postao veći Rumun od Rumuna, ali nipošto ne i zato da bude manje čovek od ljudi koji ga okružuju u njegovoj novoj sredini.
U tom, novom-starom svetu, u kojem se, možda, može čeznuti samo za njim samim, a ne i za onim starim svetom koji smo ostavili za sobom – Jozef Štraus ima dragocenog saputnika u mačku Zigfridu, a ljubavni usud će ga, u tom evropskom kolopletu, uputiti na Srpkinju Elenu Duković, koja će mu, osim nežnosti i topline, podariti i sina…
Zaplet ovog romana, koji se zapliće od samog početka pa zato ni do kraja ne stigne baš sasvim da se rasplete, što čitaocu uopšte ne smeta – počinje ili završava se onda kad duh nasilja, a potom i jedan pogrešno protumačeni čin, primoraju naizgled flegmatičnog i samosvesnog Štrausa da stvar uzme u svoje ruke kako bi silu i nepravdu oterao iz svog života.
A u vama će, čim se latite ove knjige, oživeti utisak da ste legli u kolevku, sigurnu i neuništivu, i pustili se niz Dunav. Pa šta bude, biće.
