Redakcija Safet Sijarić
Razgovor o romanu
(Ili kako se u Bihoru tomaču Ćamilovi „Bihorci“)
Laže Ćamil! Nije to bilo tako ka št’ on piše, drukče je to bilo. Znam ja, nemo’ ništ’ on mene tu da priča, ene. Ču’š… De, Kulaša! Razumijem ti se da ti nije lasno – ‘va moja đovdurina, pa bes i basma, guma z’ obuću, te so, zejtin, gas, a napunila u guzicu godina, al’ šta ti mogu, i ja sam hi. Đa’!…
Kad započest’ o tome… Pominje se tamo, je l’, nekak’o Rašlje, bi l’ tako? E ču l’ mu ti – Rašlje! Tog Rašlja u Bihor’, ka što znate, nema niđe, ni u Doljni ni u Gornji, a nema ga, vala, ni mimo Bihora, nit’ iđe u svijet. Čuj mu ti – Rašlje. To je ime učenjak, lijepo, izmislio. E izmislio, valaha, ka očima što gledate. Ama to mu je, brate, nijedno drugo mesto do naše, baš ono. Pa viđi se, jelde, po tome kak’ on to ‘pisuje. Selo u stranu, dole rijeka, a k rijeci put ka neka, šta veli, tranja bačena nizbrdo, pa povuči, veli, tu tranju, svuj ćeš i kuće. Eto, sve vi je, bogme, kazano. Pa još ‘vamo, šta, sva ti mesta, galiba, nabraja, sal to jedno što ne pominje. I dol’ Ivanje, je l’, navodi, i gore Sipanje, i tamo Hazane, i ‘namo Tucanje, i ‘vamo Pišanje, pa tamodole Petnicu, te ‘namogore Vrbicu, te jož gore Kalicu, šega se tako, šta, s tijem nazivima, pa i Crnču, jamlim, pominje, i Crniš, i grdiš, sal to jedno mesto što ne imentuje – naše. E pa, šta bi mu drugo bilo to njegovo Rašlje, bogovi je l’? He, jebo l’ mu pas trak, pa đe nađe nas?! Imade l’ kog drugok uzet u ta usta do nas?! Da l’ mu jebo pas trak. Što ne turi u tu njegovu knjigu svoje Šipofčane do nas? Neće Šipofčane! Jok! No nama hoće da se po’smehne, posprdne, s nama da ćosa i komendija. Da l’ mu jebo pas trak, ka što mu je… De, Kulaša, kren’ se!… Neće ‘va pogan d’ ide, ‘va moja kobilčetina. Ostaralo, ne more. A slabo je i potkovana, bogomi. Sal u zadnje. I jedna joj, eto, klimera… Haj, Kulaša. Đa’!…
Halimača! Nije to bio nikakaf ‘Alimača; nikakok ‘Alimače nije tu, čoječe, ni postojavalo. No ko je to bio? Evo sa’ će vi važ Bahtijar… De, Kulaša!… Kazat ko je to tačno bio. Ada bio je to, ljudi, Hamzo iz Mahale. Hamza’ga čuveni. Jelde? Mi stari’ ga lijepo pamtimo. Hej, veliki li je to imaoc i gospodin bio, jadna majko! Zgodan li je to domaćin bio! Imo je kuću, pa to nije bila kuća no saraj, dok u kuću nije zno ni št’ ima. Imanje, da g’ obgledat ne mo’š. A stoke! Pa samija konja držo je ta’ sedam-osam. I za natovarit, i za pojahat, i za meraka, da se stane te da se gleda, od lepote. Mili bože, tija njegovija pastuha, i tija bedevija. S puta da bežiš!… Govedi kolko je imo? Hej, kolko – jedno manje jal’ jedno više o’ tridestoro, eto kolko hi je imo. Pa od njegovija govedi se, junače, kroz Mahalu nije moglo proj! Ne, vala, da si još toliki. Krave i telat, jalovinja, hajde more!… Ovaca kolko je imo, to se nije moglo šale izbrojat, i stotina je mala! Pa da mu viđiš ovnova. Vuna pušćena, rogovi upredeni, neka jadan, neka!… Tako je Hamzo bio bogat s malom. Kad bi s’ otkut naišlo Mahalom, pa te njiske o’ tija njegovija konja, i te rike o’ tija njegovija govedi, i te bleke o’ tija ‘vaca, ne pita’. Cingeraju m’edenice, mlataraju zvona, hajde jadan, hajde! E nijesi mogo proj da si ne znam ko!… Eto, taka je sila bio ta’ Hamzo. A je l’ koristio sirotinju… Hi, pa ima l’ ko je nije, koristio, je l’ tako? Sal ako je mogo. Bogovi je l’ tako? Hej, nema toga zemljaša koji ne „voli“ sirotinju, da mu poradi, da posluša. Volu i mene ‘ni moji ‘Smanagići, da him vršem za male pare, da him ispečem rakiju, volu me, no. Ada bogovi je l’ tako?!… No kakav bio da bio, to je bio Hamzo, a nikakaf tamo, šta ja znam, neki semćim Halimača. Ene – Halimača. Šta mu je to Halimača?!… Hajde, Kulaša, vrak t’ izio, tu si našla sa’ da skubeš! De. Đa’!…
A Derdemes? Ene, Derdemes nije bio Hamzof! Hamzo nije n’ imo muške đece, no sal žensku đecu j’ imo. Derdemes či’ je bio, i otkalen je bio, niko ne zna. Ni koji je imenom bio. On se to, galiba, prezivo tako – Derdemes, a ime kako mu je bilo ćimbiler. Znalo mu se sal to što mu se znalo – Derdemes, i to ti mu je bilo ime i prezime, i sve što j’ on, siroma’, imo, drugo nije imo baš ništa. Bio je to jedan siromašak, izbi odneku’ z džakom na mačugu i tu se zaglavi, ostade. Imalo je gore g brdu nešto staro pušnice, niko više nije to koristio – napravio narod novo – i tunek se čojek useli, u tu pušnicu. Pro dana bi sedio napolje jal’ bi hoko po kuća ne bi l’ mu ko šta do, a navečer bi s’ ufulo, s malo sušine pot pazuho, u tu svoju pušnicu, podložio bi ‘zdol ka za voćke, propo se gore na lesu i tu bi šutio. Bogomi mu je to i prokišnjavalo i svašta, al’ on bi s’ umoto u nešt’ i trpio, šta će?! No dobro mu je bilo i tunekan, ostade ti jedne zime i bres te pušnice – zapali mu se, izgore, val’ osta sal kame’ na kamen. He šta će sad veseli Derdemes, uvuče s’ u nešto trapa, đe je nekad vaktile, kad li, držo neko kompire, i tu se sklupča, valaha taman ka ‘no neki murof. E, tu je i vijek svoj proveo, tu je i umro, ta’ Derdemes. Eto tako. O njemu se nema šta više pričat. To vi je bilo sve št’ ima o njemu da s’ ispriča, drugo nema šta. Da se peo na nekakaf tavan i kro meso, te da je tu, šta znam, s nakom nešto činio, o’ toga nema ništa, to su drugi radili, a Derdemes je, grdnik, sal gledo da l’ će mu ko šta dat. Dok ne umrije. A kad umrije, zač’prljaše g’ ukraj groblja kolko da ne bi bazdio, i eno g’ i dan-danas tamo, niko ga ne traži, nit ko za njega pita, a ni on više niotkok, vala, ništa ne traži, ni kolko je tražio… Hajde, Kulaša! E… he… Đa’!…
A ta Hatka što se tamo s nekijem po tavanu prašila, koja je bila, e bogomi to ne znam. Imavalo je tu nekakija čora da pomognu oko kuće, oko stoke, al’ koja se tamo s kijem šikljala, kopile rodila, ja to ne znam, nit ‘oću da znam, pogotovo d’ o tome zborim. A imalo bi se šta pričat i o tijem stvarima, nije da ne bi. Šta se sve činelo i po tavanu i mimo tavana, te ko se s kijem po granju grebo… De, Kulaša!… Ko se s kijem, velju, po granju grebo i koja se po Bihoru prošijevala, pa se bogm’ i s trbuhom vrnula, imalo bi šta da se priča, beli, al’ nijesam ja budala pa da mi neko raspolovi glavu kosijerom, jelde? Ene, šuti! I šta je drugi činio i šta si sam radio, najbolje ti je šuti. Dinavi je l’ tako?!… De, Kulaša, grom t’ ubio! Đa’!…
I đe ‘no stado’?… Kaplar Taru’! Ja bogomi ne bi’ zno… E, pa i ja sam jož bio dijete kad je to imo tu ta’ neki džandar što je zavodio ret i primenjivo zakon. Danas milicije tu, ka što znate, viš’ i nema, sedi dol’ u Loznu, al’ jopet se žif ne smiješ čut. No ja bi’ najvolio da ni o vlasti ništa ne zborim. Radi vlas’ svoje, pokri’ se, Bahtijaru, ušima i šuti. Sa’-zasa’ te ništa ne diraju, do to što te čarupaju i gulu sa svakoje strane: te pores, te obljevu, te ispašu… Vala m’ odriješe, eto. No šuti, Bahto, da ne bidne gore. Pametni ne priča mlogo – vlas’ više haje ‘nok što ne priča. A vala m’ odriješe, beli… Ha, Kulaša, jadna! De mrdni se, babetino jedna!… Odocnesmo, lepota… Ai, eto ‘na ploča neđe spade… Šta’, krmkuljo!… Vi’te, bre, da nije đe tudar… Ada’, a bogomi nije – ćimbiler đ’ osta. Ai… A, kurvetino jedna!… Eto đe je izgubi, hrđa… I lepota odocnesmo… Đa’!…
O čemu ‘vo bi riječ?… Aha, Ćamil… Dobro što piše tamo, je li, o nekakijem bogatašima i o svije’skijem protuhama, te o kojekakijem, ne bilo mi grijeha, fištekuljama, pa kad ga jezik svrbi nek zapodire i samu vlas’, no šta mu šćede da priča, čuješ, tamo neke stvar’ o hodži? Št’ ‘odžu barem dira, šta mu radi hodža?! To toliko ta’ jedan čojeg bio tu doveden, da spasi veru – sve se zapušćilo, ispoganilo, niko s’ bogu ne moli, on se molio za svija, danas nema ni njega, no dijete ka’ s’ rodi, umre l’ neko, mora se za hodžu čak u Loznu – to toliko, velju, ta’ jedan čojek imo, a Ćamko uzo da piše tamo naku brezobraštinju. Šta, veli: hadum. Za hodžu tako da rekne. Stakverula’! A dobar li je ta’ hodža bio, bože mili. Tako je to bio čojek miran pa mrava ta’ ne bi sprštio. Ada, po trbuhu da ga neko gazi, on ti ne bi zno rej: nemo’. Pravio je zapise, i narodu i stoci, i bogomi su valjali ti njegovi zapisi. Bili su ot ‘aira ti njegovi zapisi, hej. Kad bi kog zatištela glava, kad bi kom, daleko bilo, otišla pamet, jal’ zaboli kravu vime… hej, valjali su. He, kakija hodža i vragova ima, hoće poturit neko zlo i hajvanu i ‘sanu, d’ isan brda uzme, u hajvana da mlijeko zakapi, a ‘va’ nije to šćio, boščuva – Mehmet efendija se zvo, a ne tamo ne znam kako ‘no. Držo je i mejtef, držo po kuća ders – poučavo o veri, no nij’ imo koga, slabo je prijenjalo, arđavo se tuvilo. A Ćamil – ne Ćamil no ćafir! – hadum. To s’ on, brezobraznik, dosetio što se ‘va’ hodža nije ženio. Šćeli su, vala, ljudi da ga ženu, šćeli, hej, namešćo mu Hamza’ga prilike, te bogomi plahe, a nije mučno bilo ni naj mu dobru priliku – šala nije, za hodžu – al’ on, ne bilo mu teško, ni da pomiriše! A evo šta veli. Čojek je, veli, ‘vijem svijetom prolaznik, nije ‘vo naš svijet no ta’ drugi, i na ta’ svijet mi treba da mislimo, za ta’ svijet da se kod boga borimo, i molimo, da nam dragi bok otvori vrata o’ dženeta, uz rahatluk i lepotu da živimo dok je vijeka, a vijek tamo kolik je – dan tamo traje kolko ‘vamo sto godina, eto kolik je. Tako je to zborio ta’ hodža. Bože mili, učen li je i pametan bio. A Ćamil… Hm!… Pa još piso, šta mu znam, kako na ‘Liđun šeto hodža po Lađefcu a tam’ u grmlje se pres’lačile žene pa rekle: naki šejtan se protinje ‘vudar. Sprda se!… A što ne opisa na Lađevac hakanje? Koja sil’ i snaga tu dođe. I što ne opisa košiju? Ka’ Suljof putalj poleti… Jedva stigne naro’ da se skrajne – hoće sve da popršti! Št’ o tome Ćamko ne piše?… Hej, Kulaša, jadna ne bila… Đa’!…
Šta ‘no hoća’?… Aha! Ta’ Zemko, to nije bio nikakav Zemko no jeda’ nesretnik ‘nam’ is Ćućića, jedan Bejto basuzni. Imo je ta’ nedatnjik malo kuće i koma’ zemlje, al’ u nešto jada i teskobe, vala taman ka ‘no ja – da se nemaš kut okrenut. A pritisni ga ‘na’ odanut, ‘va’ odavut, ka što j’ i mene, more, pritisko moj komšiluk, i odavut i odanut, i ‘dazdol i ‘dazgor. ‘Na’ ‘zdol mi potkopo sklat. „Šta si ‘vo uradio, komšija?“ „Ja ništa.“ „Kako ništa, a viđiš li kolko si potkopo?“ „Ako sam i potkopo, svoje sam“, veli. „Svoje si. A moje će sa’ da s’ oburvava!“ „Dela jadan, ne priča’“, veli, „ti m’ ozgor navaljuješ, hoj u potog da me sagnaš.“ Eto kako je brezobrazan. Ja mu navaljujem!… ‘Na’ odanut: „Što s’ pomerio mednik?“ A men’ oralo zakači, naled ga bilo, te g’ izvali. „Ko pomerio, čoječe?“ „Ti, ko bi drugi.“ Nijesam ga pomerio no tako i tako, oralo ga mrdnulo i ja ga sal utvrdio đe je bio. „Đe je bio… Nij’ ođekan bio.“ „No đe je bio?!“ „No tu“, i hrupi nogom čak ‘vam’ u ‘ranje. „Da ga vrneš lijepo tu“, veli, „jal’ ću ga ja vrnut.“ Ada’, tu da ga zabodem, nijesam pomahnito! Kad on ga zabo. Ja ga vrati, on ‘vamo. „Sal ga“, reče, „još jednom takni.“ Eto tako mi veli! Moram se s njim bit. E moram, vala… ‘Na’ ‘zgor: „Što si zauzo jurtinu?“ „Koju jurtinu, jada’ ne bio? A đe?“ „Znaš ti koju“, veli, „i đe.“ Ja vala ne znam. „Bolje, ti pogleda’ sebe“, reko’, „što s’ ti zauzo. I ‘d jurtine i ‘d moga.“ A on pritisnuo ispus’, da s’ izaj ne more. A ‘vamo, navaljuje mi na moje – lego mednik ni’ sklat!… I s njim se moram bit. Sa svijema se moram bit. E moram bogomi!… Pa i ta’ Ćućićanin, što vi poče’ o njemu pričat… Pritijesnili ga komšije i rođaci, pa more bit, bogme, da ga je neko i kamenom, ka što ć’ i mene neđe po noći, usre’ glave, toh! – obalit, eto, baš tu. More bi’ da ga je neko i kamenom, hej. Valaha, prijen more bi’ da ga jes no da ga nije. I čojek, siroma’, prodadni, baš njima koji g’ izagnaše, te poteže – kako se pričaše da se daje tamo nekaka zemlja, džabe – poteže, velju, lijepo za Tursku, ka što ć’ i ja jeda’ dan morat, ne u Tursku no mimo Turske!… Prodade, ode, i nije se vrnuo s pola puta, možda je neki obrnuo još s puta al’ ‘va’ nije, do i’ same Turske. Bacili ga tamo, čuješ, u neki boži haliluk – nema tu, čoječe, ni strva ni grma. Žito tu, velu, raste kolko čeperak, ne više. Čekaš klas a klasa nema, pa i kad ga bidne to je ka u trave, ništa bolje. Nema života, jok!… I boles’ naka zafatila ta’ naš naro’ što je tam’ izbio pa sve pomrije!… He, a i u tu Tursku, velu, lju’stvo nikaka vera. Nije to, more, Turska, velu, no Kaurska! I pravo velu. Eto, ko’ tolike države bacili hi u taku pustinju – ni da mru ni da živu. Moj brate!… Obrne ‘va’ nesretnik natrak, da ne b’ i on sa svoijem robljom kosti tamo brzo, šta, veli, ostavio. No da vi’š sad muke i ‘vamo – neće ljudi zemlju da mu vrnu. On pare poharčio, ka’ će stvorid bogzna, a i da hi nije poharčio, ‘vi zemlju natrag nedaju. Ni u kuću mu nedaju, sibjan da skrajne. Odbi’ ‘t kuće!… Haj, muke njegove, i ljute nevolje, šta da radi, nedatnjik nedatnji?… Nemade druge, zakopa se gor’ uvr’ brda, u jurtinu. Bogomi sve sami krš, al’ šta hoj, dobro mu je. No navališe da g’ i otolen maknu – nemaju, ka, đe stoku d’ izagnaju. Prvo pokušaše sudom, no sut ne moga da ga dira – i kod vlasti se nađe trun i’safa! A kad ne učineše ništa sudom, udariše silom. Al’ on se potkopa, potkopa, prijenu, prijenu i – tako na neku galamu i botanje – bogomi s’ održa. Šta će?!… E, a sa’ Ćamil, zato što je čojek prodo zemlju i tako to, nadenuo mu ime – Zemko. He, mileta!… Ah, Kulaša… Đa’!…
Tako to naš Ćamil. Pa još veli, šta, neki tako vratio s’ is Turske bos. A nije to bio neki tamo, do ‘na’ siroti Sali’bek tu ‘zdol ot Ivanja, vrnuo se baž bos. No dobro j’ ikako došo. Bio promašio, nesreća o’ čojeka, te zapo neđe, bogzna đe, da l’ u Srbiju, jal’ u Crnu Goru, jal’ u Bosnu, to vi ni sam n’ umije kazat. Pitali g’ otkalen je, a on: „Is Ivanja.“ „Hejha, is Ivanja…“ Tija đavoljija Ivanja mu, alahtiber, ima još poneđe. „Is kojek sat Ivanja, jado?…“ Pa jesi l’ is kraja tok i tok? Nije. Pa jesi l’ is tok? Jok. „Pa otkalen si, grdna ti majka?!“ „Is Ivanja.“ „Dobro is Ivanja, no is kojek? Đe ti je to tvoje ‘Vanje?“ „Pa…“ Smeo se grdni Sali’bek, ne zna nijednu više sal – Ivanje. Ha, pa kako da mu pomognu?! „A de kaži ni više neko mesto us koje ti se nalazi to tvoje ‘Vanje.“ „Pa, više je Kurilo.“ „Kurilo.“ „Jes, to je veliko jedno brdo. Tu idemo u drva.“ „Brdo… u drva… A koje mesto đe ljudi živu?“ „Pa Ivanje.“ „To si reko, no koje je više?“ „Pa… Sipanje. Ono je više – ono j’ gor’ u planinu.“ „Tih, Sipanje… Zna l’ ko tu za kako Sipanje, ljudi? D’ ima na ‘va’ svijet.“ Ada’, ne zna niko! „Je l’ t’ i to Sipanje selo?“ „Jes, malo jedno sel’ u planinu. Pe’-šes’ kuća.“ „Ene malo! Pe’-šes’ kuća. Pa kolko ti kuća ondar ima to Ivanje, mrčo?“ „Ono ima poviše.“ „Ene, poviše! Pa reče l’ ti da je Sipanje više?“ „Reko’. Ono j’ u planinu.“ „Hahaha!“ Nasmiju se ljudi ‘d muke. „Ima l’ tu neko mesto više kuća, brate, no to tvoje ‘Vanje?“ „Pa… ima. Crnča.“ „Ai, crna ti Crnča! I to ti je selo, garant.“ „Jeste.“ „Eh, pa nemo’ ni više pričat sela!“ „No šta da vi pričam?“ „No ni kaži lijepo grat.“ „Kakav grat?“ „Kraj kojek ti je to tvoje ‘Vanje i ta Crnča, i ono, kako se zovaše…“ „Sipanje.“ „E, i Sipanje. Us koji su ti ta sela grat?“ „Niuskoji.“ „Kako niuskoji, futane? Pa ima l’ tu neđe kakav grat?!“ „Nema nikakaf.“ „Ai-hi! More l’ to bid đe u svijet, da ne postoji grat?… Pa đe kupujete so i gas, kukala vi kuka?!“ „Čak u Bijelopolje.“ „Ha! Bijelo… A otut si!…“ Deder, Kulaša. Haj’, gotovo smo. Đa’!…
Eto, ka’ započeste tu priču, sve vi je to bilo ‘vako ka što vi ja zborim, a ne tako ka što Ćamilaga piše. Vid’ ga ti, uzo bandarat po svijetu, šta ja znam, kako je ‘vo narod glup i zosto, te kako je divalj i nakaradan. Šta će mu to? More ga neko klepit kosijerom pa ni oh majko! I neka bi ga, vala. Ene! Mesto da zasedne u sudnicu – ka što j’ i ‘čio školu za ta’ poso – pa da sudi narodu ka čojek, i da živi ka gospodin, on sto jez govna i pisat, čuješ, tamo neke ormane… Di, more, Kulaša, šta si tu ‘mutila brstet!… Vuci te rastrgli, dabogda! Ka što će te. De pomer’ se, majku ti… ostaralu! Đa’!…
Romansijer i pripovjedač Safet Sijarić, ovogodišnji dobitnik Ćamilovog pera, rođen je l952. godine u Godijevu kod Bijelog Polja. Osnovnu školu pohađao je u rodnom Godijevu te na Sipanju i u Loznoj a srednju u Novom Pazaru i u Peći, nakon čega završava studije opšte književnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. U samostalnim izdanjima objavio je romane: Vučja gora, San o dragom kamenu, Rod i dom, Udar orla, Glas divine, Zmijski vez, te pripovijest Žena s tromeđe. Veći broj priča ovog pisca objavljen je u raznim časopisima i listovima, a jedna od njih, priča Stari pastir, i na engleskom jeziku. Pisac je zastupljen u nekoliko reprezentativnih izbora savremene bošnjačke i bosanskohercegovačke pripovijetke. Najznačajnije književne nagrade su mu: nagrada Izdavačke kuće „Bosanska riječ“ za roman godine (Udar orla), nagrada Radija BiH za radiodramu, te dvaput zaredom prva nagrada Susreta „Zija Dizdarević“ za pripovijetku. Rukopis Rod i dom je proglašen najboljim romanom na konkursu Soroš fondacije – Otvoreno društvo BiH za l998. godinu, međutim autoru nagrada nije uručena iz formalnih razloga. Taj slučaj je uslovio da naslov u kratkom roku doživi dva izdanja, jedno u Bosni i Hercegovini a drugo u Crnoj Gori.
Kao nezavisni pisac, Safet Sijarić živi u svom Godijevu i u Sarajevu gdje mu se nalazi porodica.
