Redakcija Slađana Stavreva
.
POGLED
.
To jutro, kada smo bežali od naše razjarene braće, od onih kojima smo do juče kafu kajmakliju kuvali
i slatko uz osmeh darivali, zakaćila sam svoj pogled na jednu procvetalu granu stare trešnje, izrasle tik
do naše kuće. Nežni cvetovi su treperili na blagom povetarcu, šireći svoj miris po celoj avliji.
Na najnižoj grani polako se klatila naša ljuljška koju je tata vezao za nas, decu, Pogledala sam u nebo
na kome su se bezbrižno belela dva mala oblaka. Pre nego smo izašli iz avlije videla sam mamu kako
suznih očiju prilazi trešnji. Nežno je pomilovala ispucalu koru stabla i prošaptala: – Čuvaj nam dom,
molim te. Motri i na Šarušu.
Tata je odvezao Šarušu, i poterao vikajući da izadje iz štale, terajući je ka potoku. Šaruša nije htela
da se pomeri. Samo je na sav glas mukala i gledala u nas svojim velikim očima iz kojih se nazirao strah.
Tata je prišao mami, zagrlio je i rekao: – Goveče je to, snaćiće se.-
Мajka je i dalje nemo plačući i rubom marame brišući suze, ušla u kuću i iz nje brzo išla držeći u
jednoj ruci kofer u koji je ubacila neke papire, i nešto malo robe za sve nas, jednu plavu šerpu u koju je
stavila nekuvani pasulj, nekoliko krompira i tatinu, vojničku čuturu punu vodom iz našeg bunara. U
drugoj ruci je imala torbu u koju je stavila grumen zemlje iz bašte, umotanog u pokidani list iz sveske,
dva domaća hleba, tri dunje sa ormara, jednu flašu rakije umotane u peškir i konzervu sardine. Onda nas
je pozvala da krenemo pokažujući nam na tatu koji je ispred nas već grabio ka planini. Držeći sestru za
ruku požurila sam za njim. U rukama sam držala školsku torbu u kojoj je bilo nekoliko knjiga i sveski,
jedna hemiska olovka, moje i sestrine vunene rukavice, zimske kape i čarape koje je mama gurnula sa
nekoliko mojih i sestrinih pantalona i bluza. Ponela sam i sliku, onu sa kuma Ljubine svadbe, kada smo
se svi zajedno slikali nasmejani, cela naša porodica. I ja sam isto kao i mama plakala, krijući suze od
mlađe sestre, koju sam čvrsto držala za ruku, podižući je svaki put kada bi se saplela i pala. Dok smo se
udaljavali za nama je lebdeo miris procvale trešnje i ispraćao nas tužni muk Šaruše. Sestra je sve vreme
glasno plakala i ponavljala da ne može da ide. Ja sam ćutala i vukla je za sobom, sve vreme idući
ubrzano strmim puteljkom ka planini, u stopu prateči tatu. Iza nas je išla mama. Svoj strah sam
zavravala tako što sam pokušavala da se setim lekcije, koju smo učili u školi, onu o Drugom svetskom
ratu, o kome nam je nastavnica objašnjavala kako su u to vreme neljudi ubijali ljude.
Primičući se šumi tresla sam se od hladnoće. Bilo mi je hladno na nogama, jer sam u žurbi jutros
zaboravila da obučem čarpe, kada sam onako bunovna iskočila iz kreveta, na tatin poziv. Glas mu je
uznemireneno drhtao kada je kazao da mora brzo da se krene, pa sam bosa samo navukla moje stare
čizme. Sada nisam smela da stanem i obučem one, koje sam ponela, jer sam nastojala da pratim tatu,
koji je i dalje nemo išao ispred svih nas držeći u obe ruke dva velika kofera i jedan žuti, svileni jorgan,
umotan i vezan konopcem. Kada smo stali da se odmorimo na kratko, koliko da uzmemo daha,
pogledala sam dole na selo i videla kako nestaje u zlatno-narandžastom plamenu. Čuli su se rafali koji
su mi se činili tako blizu, a onda tatin glas koji kaže da krenemo dalje…
Juče sam se nakon toliko godina, sama vratila u naše selo. Ustvari u ono što je nekada ono bilo. Na
njegovom mestu ostale su samo garave, nedogorele grede kuća i po neki zid koji je prkosno stajao
uspravljen ka plavom nebu. Na nebu su se bezbrižno belela dva mala oblaka, isto kao i onoga dana kada
smo otišli. Naše selo je nestalo, kao da nikada i nije postajalo. Vladala je neka teška tišina koja je bila
tako glasna za moje uši, da sam počela da pevam na sav glas, ne bi li je nadjačala.
Dok sam stajala sam na zgarištu naše kuće ugledala sam heklanu, maminu zavesu kako se viori na
vetru, obešenoj na prozoru jedinog preostalog zida od spavaće sobe. Bio se naslonio na procvetalu
trešnju.
Sve drugo je nestalo, sem štale iz koja kao da je malopre izašla naša Šaruša.
Dvorište je mirisalo na cvet trešnje. Naslonila sam se na procvalu trešnju koja je mirrisla na davnu
sreću, koju više nisam imala s kim da podelim. Na najnižoj grani i dalje je visila naša ljuljška, ali se nije
pomnerala. Kao da je i ona umrla u ratu. Podigavši se na prste dohvatila sam i otkinula jednu rascvalu
granu, mislim da je bila baš onu ista, na koju sam davno nekada zakačila svoj pogled. Tu granu i taj
pogled zakaćen na njoj ponela sam sa sobom kada sam krenula iz sela. Nije više imao šta da čuva.
