НАЈБОЉА ПРИЧА НА КЊИЖЕВНОМ КОНКУРСУ “БАНАТСКО ПЕРО 2012” ЖИТИШТЕ
.
Славица Јовановић
.
ВИДОВЧИЦА
.
Однеси девојачко срце, на једно високо брдо и стави га као песнички тестамент у орлово гнездо , а ако га суђеник пронађе, његово је. Уђи у чамац без весла на месечини , намигни на звезде и оне ће ти показати пут, до љубљеног, до погледа без трептаја, драговања. Загледај се очи у очи најскривенијим сновима и схватићеш да се не исплати бити слепи путник на уклетом броду, нити капетан брода у боци.
Ни вилин коњиц не живи само један дан, а ни живот не траје вечност, који је пола црн ко црно крило гавраново, пола бео ко бело крило галеба. Ти босонога и ветрењаста, не одазивај се на глас кога нема. Ни крштеним именом кад те позове . Стидљива трагачице не иди пречицама наговештајима. Осмехни се. Цвет си који цвета једном у што година и одмах по светању свене. Жедним очима не гледај изворе предосећања…
Трагајући за расковником који откључава сва врата, као да трагаш за ијгубљеном трепавицом и бродом на дну океана. Ово је истинита прича шифрарник тајни, пупавица сновиђења. Кад девојке желе да сазнају ко ће им бити суђеник, ноћ уочи Видовдана, стављају под узглавље , предивну видову траву, видовчицу ! Тако и Слађана пупољак девојчки, донесе у рукама венчић видовке, да оживотвори будућност, да се загледа у очи суђенику, да се лицем у лице грлица сусретне са свитањем. Замисли, читаоце дрво колико има грана а свака грана је по једна свирала а свака свирала по једна прича као ова И кад посадиш дрво јаворово , изникну гусле. Свирају шуме колевке док певају усне девојачке.
И дође та ноћ, кад живот окретањем камених точкова, као на воденичком жрвњу самеље сан, а песник краљ без круне испева песму славуја. Под јастуком видовчица, да се на њој преспава. И у сну се јави чудесан сан , појави се лик познатог или непознатог суђеника . Зора брза ко чигра пресеца пупчане врпце, а ветар разноси девојачке косе ко врбине ресе. Пробудила се Слађана, лепа ко сунчева рађања. И кад се умила чаролијом младости , као хипнотисана испричала другарицама :
– Насамариле сте ме, нисам сањала само једну особу, сањала сам све из улице, скоро чело село. Ето испаде да су ми суђени и Миладин и Зоран и још многи други… То је као да желим да стегнем руку неком ко нема шаку, а тај без шаке пожели да отвори врата која немају кваку . Топи се у устима младост ко шећерна вуна… И магија девојачког сна паде у заборав, ко жеравице у набујалу реку. А онда дође дан који таји тајне , кад сајџија почне да откуцава живот. Не вреди стиснути усне, не вреди збуњеност, ни замуцкивање . Замка за орлове кад тад уловиће девојачко срце , скривено у гнезду… А упечатљиви девојачки сан паде у заборав, али не задуго. Све до Ђурђица 1996. године. Слађана је погинула у саобраћајној несрећи, непажњом пијаног возача у 21. години живота у цвету младости и загледала се очи у очи своме сну. Имена која је набројала после свог девојачког сна, били су заиста Слађанини суђеници, али укопници. И тако је уместо тајанственог суђеника, несуђеника, сањала своје укопнике и испунило се предосећање смрти и моћ чудесне травке видовчице.
Живот је умираоница снова и звездано породилиште стварности, кад се угрижеш за усну и неком магијом кренеш даље …
Био је август, кад се замахне веслом или крилом птице кроз живот , а ми кренули у посету Слађанином гробу. Незапамћена врелина и ми смо ту и црни као гар и бели као креч , дошли да запалимо свећу. Мермерни споменик у облику преломљеног срца и ту скривено међу цвећем, затиче наш изненађење . Као да је хтела да наш угости , на Слађанином гробу изникла лубеница.
.
Славица Јовановић је рођена у Шапцу 15. 9. 1969. године, новинар и књижевник. Аутор шест објављених књига “Алилуја”, “Албатрос”, “И уби дрво човека”, “Небом лете Церски Саморасти”, “Косовски црни косови”, “Подсмевач”. У рукопису још пет књига. Добитник више књижевних награда и признања. Добитник специјалног признања “Иво Андрић” – Београд за 2007. и 2008. годину, за објављене књиге. Живи у Мачванском Прњавору код Шапца.