Redakcija Vladimir Bulatović
Vladimir Bulatović
.
POZORIŠNO SUJEVERJE
.
Imao sam svega devetnaest godina kada sam prvi put stao na Veliku scenu Narodnog pozorišta. Pored velike treme koja me je tresla i uporno mi sušila grlo, dobro sam zapamtio i pozorišnog ispicijenta, gospođu Marić.
Čekajući svoj red za nastup pokušao sam zviždanjem sebi da ublažim nervozu. Ispicijentkinja mi se zbog toga obratila polu strogim tonom:
– Mladiću, zaboga! U pozorištu se ne zviždi!
Dočekavši svoj red izašao sam pred publiku i vrele reflektore koji su mi skoro spržili lice. Otpevušio sam ariju Bazilija, poklonio se i praćen „mlakim“ aplauzima, pognute glave izašao sa scene.
Gospođa Marić mi je, usput, trijumfalno dobacila:
– Zapamti mladiću, zviždanjem prizivaš loš nastup!
Nakon deset godina već uveliko sam bio profesionalni pevač. U jednom beogradskom pozorištu spremali smo poznati horor – mjuzikl. Pozorišni ispicijent bila je niko drugi do gospođa Marić.
Ta crvenokosa debeljuca, sa očima velikih kao u sove, od početka je izazivala antipatije kod svih članova asambla. Puna sebe špartala je sa jednog kraja bine na drugi vičući na smorene binske radnike koji su uporno gunđali za sebe kako će je „zadaviti golim rukama“.
– Probisveti jedni, ništa ne radite! – odgovarala im je.
Ipak, najviše je bila „alergična“ na pevače iz ansambla. Konstantno se žalila organizatoru da smo preglasni dok stojimo iza scene i da ona od našeg kuckanja, lupkanja, šmrktanja i šaputanja ne može na miru da radi svoj posao.
Prava drama počela se nazirati kada je jedan horista sasvim bezazleno počeo da zvižduće neku banalnu melodiju koja nas je ubrzo sve „zarazila“. Za kratko vreme gotovo čitav pevački ansambl je zviždao!
Reditelju predstave, inače dobro „zaokruženom“ u pozorišnim krugovima, se međutim taj trenutak izuzetno dopao. Prepoznavši ga kao izrazito „modernistički“ pozorišni element, nekolicini pevača dao je zadatak da simuliraju fijuk vetra koji je trebalo da se povremeno i na određenim mestima pretvara u glavnu muzičku temu. Mladi, talentovani, energični i beskičmeni drigent je u početku bio protiv te smele rediteljeve ideje. Pravdao je svoje „demokratsko pravo“ na mišljenje stavom po kome bi zviždanje bilo ozbiljno narušavanje autorskih prava kompozitora. Ipak, svoj „stavić“ ublažio je nakon što ga je reditelj popreko pogledao i kazao mu oštro: „Sikter, bre!“
Gospođa Marić je ipak bila jedna od retkih, nezavisnih duhova koja ne trpe nikakve pozorišne autoritete. Neizlečivo sujeverna ljutito je išla od jednog do drugog horiste sikćući na njih:
– Prestanite! Ovog trenutka da ste prestali sa zviždanjem! Kakav bre vetar, daću ja vama vetar!
Bez imalo ustezanja protestvovala je i kod samog reditelja:
– Molim vas gospodine, ja radim u pozorištu trideset i dve godine, ali ovako nešto nisam još doživela! Veliki baksuz ćete nam svima navući ovim prokletim zviždanjem!
Ignorišući njene pretnje reditelj je nastavio sa razigravanjem svojih ideja. Želeći da po svaku cenu ublaži negativne komentare koji su pratili njegove tri prethodne predstave, a koje su kritičari nazvali „suviše racionalnim i dekadentnim“, reditelj je na sve moguće načine pokušavao da svoju urođenu nemaštovitost prikrije svojom izuzetnom energičnošću i scenskim talentom koji je izbrusio još kao mali u školi baleta.
Često se peo na binu ne bi li nama, članovima ansambla, demonstrirao kretanje zombija. U jednom takvom kretanju, zviždeći usput, dospeo je do same ivice „orkestarske rupe“. I mada smo svi unisono uzviknuli: „Pazite na rupu!“, reditelj je, raširenih ruku, poput ptice, zamalo i poleteo. Istog trena zgroženi potrčasmo svi ka ivici „rupe“. Razapet između nekoliko pulteva, timpana, viola, kontrabasa i harfe, reditelj je izuzetno pribranim tonom kazao: „Pravi zombi nikad ne gine!“
Ubrzo dođoše i kola hitne pomoći. Lekari imobilisaše reditelja, smestiše ga u kola i povezoše potom na snimanje i pregled na VMA.
– Jesam li ja lepo govorila da se ne zviždi u pozorištu?! – likovala je gospođa Marić.
Došao je i dan premijere. Svi smo bili silno uzbuđeni. Reditelj predstave verovatno ponajviše, jer je čekao srećne vesti ležeći u bolničkom krevetu, umotan od glave do pete u gips. I pored konstantnih pritisaka koje je na njega vršila gospđa Marić, a preko glavne medicinske sestre, reditelj je ostao pri svojoj prvobitnoj zamisli da se zviždi na sceni. Čvrsto je verovao u genijalnost svoje ideje.
S obzirom da pozorišne predstave uglavnom prati akademski obrazovano stanovništvo, premijera je počela sa tačno dvadeset minuta zakašnjenja.
Pozorišnom scenom ukrašenom grobljanskim prizorima i horor scenografijom, izvijao se gust oblak kontrolisanog dima kroz koji su se poput aveti vukli glumci prerušeni u zombije i vampire. Početni disonantni zvuci sintisajzera i sablasna igra senki i binskog osvetljenja uvlačili su mi jezu pod kožu.
Zaklonjena monitorom i pultom nameštenim malo iza „tila“, gospođa Marić je povremeno polako izvirivala svoju glavu, kao da je i sama bila deo predstave.
– Spremite se za promenu. Pevački ansambl odmah na scenu! – povremeno bi se sa razglasa čuo zapovedni ton njenog glasa.
Kako je tekla predstava počele su se dešavati neobjašnjive stvari. Glavni glumci su umesto da pevaju počeli odjednom da „skiče“ „brekću“ i „mumlaju“; horisti su se saplitali, sudarali jedni od druge, padali i valjali se tamo – vamo po sceni, zaboravljali rekvizitu; članovi sindikata orkestra su grešili upade, tempa, izostavljali čitave taktove, svirali falš note; binski radnici su pogrešno nameštali scenografske elemente što je dovodilo u zabunu čitav ansambl; binska svetla su se nasumice palila i gasila praveći potpuni svetlosni haos na bini, a u veoma bitnim, dramskim scenama glavna zavesa se nekoliko puta spustila i dizala sama od sebe… Uglavnom, bio je to pravi horor!
Na kraju predstave, nakon poslednjeg spuštanja zavese, ostasmo svi na bini u mraku. Zavladao je potpuni tajac. Kasnije priznavši to, mnogi od nas poželeli su da pobegnu sa bine i izbegnu reakciju publike. Nekoliko horistkinja tešilo je rasplakanu glavnu glumicu kojoj je perika u poslednjoj sceni bukvalno izgorela pošto se slučajno zapalila o scenski svećnjak.
– Šta je ovo bilo ljudi?! – jecajući izgovorio je jedan od glumaca.
– Ajde, dosta kuknjave! Spremite se na poklon publici, diže se zavesa! – prolomio se kreštavi glas naše ispicijentkinje.
Sedeći za svojim pultom, obasjana svetlošću kontrolnog monitora, gospođa Marić se pobednički osmehivala. Njena upozorenja su se zaista obestinila.
– Samo hrabro! – bodrili smo jedni druge u trenutku dizanja zavese.
Međutim, reakcija publike sve nas je šokirala. Gledaoci su bili oduševljeni predstavom! Stojeći dugo i bučno pozdravljali su nas upornim aplauzom. To veče izašli smo desetak puta na bis.
Pozorišni kritičari su nakon premijere bili jednoglasni u oceni da „dugo beogradska publika nije imala priliku da prisustvovuje originalnijoj predstavi! Naslov iz Politike možda je najslikovitije prikazao opšte mišljenje javnosti nakon premijere: „Genijalno: Horor – mjuzikl dočaran istinskim hororom na sceni!“
I pored sjajnog prijema kod kritike i publike predstava je nažalost doživela još samo par izvođenja. Neki su govorili da se predstava nije isplatila i da je zbog velikih troškova bila skinuta sa repertoara. Drugi su pak tvrdili da je razlog svemu tome bilo odsustvo inspicijentkinje, gospođe Marić, koju nakon premijere više nikada nismo videli.
Neki baksuz sigurno je bio u pitanju. Koji, to se i dan danas pitam. Mada, ako bismo za mišljenje pitali gospođu Marić…
.
Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu gde živi i radi.
Napisao zbirku priča ”Izmišljeno ali istinito” 2010. godine. U pripremi mu je nova zbirka priča.
Objavljivao u časopisu ”Avlija” i zborniku ”Novi mostovi / Нови мостови” (Rožaje).
