Redakcija GLUMAČKE LEGENDE: ZAIM MUZAFERIJA – DIPLOMOM PROTIV GLADNIH GODINA!
”Nada”, 1982. godina, razgovarala Vesna Adamović
DANICA I ZAIM MUZAFERIJA: BRIGADIRSKA LJUBAV
Upoznali su se na pruzi Brčko-Banovići, a venčali kad su gradili deonicu Šamac-Sarajevo. Danica je odmah pristala da iz rodne Like dođe u Visoko i tu ostane. U braku su 35 godina, a vele da ne mogu da veruju da je prošlo toliko vremena. Za sve vreme dok je Zaim radio, Danica je bila stub porodice i danas je srećna kada vidi da se njen trud ispunio očekivanjima koja je ponela iz brigadirskih dana.
Kada stignete u malo bosansko mesto Visoko, tridesetak kilometara udaljeno od Sarajeva, nije teško pronaći zgradu u kojoj stanuje porodica Muzaferija. Zaim Muzaferija, glava porodice, za starije žitelje Visokog je prijatelj iz detinjstva, komšija s kojim rado popričaju, glumac kojeg često gledaju na filmu i televiziji.
Zaim, ćerka Amira, unuk Muhamed i supruga Danica
Za one mlađe, učenike Srednjoškolskog obrazovnog centra u mestu, on je omiljen profesor nemačkog jezika. Zato nam nije bilo teško da se posle kraćeg hodanja i razgledanja ovog živopisnog gradića, kojeg preseca reka Bosna, nađemo u domu naših domaćina. Zaim nas je sačekao pred ulazom zgrade, držeći svog unuka Muhameda za ruku, a pred nama su, gledajući ga, proletali likovi koje je do sada odigrao ovaj kolos od čoveka.
ČOVEK U ČIJEM SE IZRAZU OCRTAVA ČOVEČNOST, DOBROTA I POŠTENJE
Gore, u dvosobnom stanu živi petočlana porodica Muzaferija – otac Zaim, majka Danica, najstarija kći Gordana i najmlađi Jasenko (Eso) sa svojom suprugom. Srednja kći Amira je udata i živi u svom stanu, mada je stalno kod roditelja koji joj čuvaju dete. Na žalost, cela porodica nije bila na okupu. Gordana, Eso i nevesta bili su u Beogradu na festivalu BRAMS. Njih troje su, inače, članovi Amaterskog pozorišta Visoko pri KUD »Ognjen Prica«.
– U djeci sam stvorio i ostavio tu ljubav prema pozorištu, veli Zaim. – Oni su, na neki način, moj nastavak. I ne samo nastavak, jer su me prevazišli. Gordana je reditelj, Eso i nevjesta glume. I Amira je glumila, ali sada ne može zbog djeteta i obaveza u svojoj kući. Svi smo vam se mi bavili glumom. Danica je, takođe, kao mlada bila u amaterskom pozorištu, te su djeca i od nje to nasljedila.
svoje nove kuće
Danica je, medutim, svu svoju ljubav i pažnju posvetila porodici. Veli da decu, dok su bili mali, nikada nije ostavila same, ili s nekim drugim, duže od tri sata.
»Koliko samo meni danas znači što imam finu djecu, svršene ljude…« kaže Danica. Svo troje dece, zaista su primerni. Gordana, pored amaterskog bavljenja režijom, radi kao profesor u školi u kojoj i Zaim. Eso je novinar u Radio Sarajevu, a Amira je zaposlena kao finansijski knjigovođa u Radničkom univerzitetu u Visokom.
Danica i Zaim su u braku već 35 godina. Upoznali su se na izgradnji pruge Brčko-Banovići.
– Ona je bila u omladinskoj delegaciji iz Oštarije kod Ogulina, a ja sam u to vrijeme bio dopisnik »Tanjuga« za sarajevski okrug, zatim tuzlanski i onda za omladinske pruge, seća se Zaim. – Danica i ja smo se sreli te 1946. godine, ali se nismo vidjeli do sljedeće godine, do pruge Šamac-Sarajevo. Čim sam je vidio, pitao sam: »Bi li ti došla ovamo u Bosnu, da živiš?« Odgovorila je da bi – i sve je bilo gotovo. Prva bračna noć bila nam je u Zenici.
Tako se Danica obrela u Visokom i počela jedan sasvim novi život.
– Mogu reći da sam se snašla prilično dobro, priča Danica. – Živjeli smo sa Zaimovim ocem, majkom, sestrama i braćom. Ja sam, inače, bila najmlađe djete, ali mi moji nisu branili da pođem za Zaima. Rekli su mi: »Ako ga voliš, i ako voliš ići tako daleko – mi ti ne branimo!« Ja sam voljela i došla sam.
Ljubav prema pozorištu kod Zaima je počela da zauzima veoma značajno mesto. Prvo je glumio, a potom se potpuno posvetio režiji.
– Tu umjetničku žicu sam, izgleda, nasljedio od svog daidže. On je u Varešu igrao u Kulturno-umjetničkom društvu, još u ono vrijeme kada su se samo muškarci bavili glumom. Taj moj daidža Salko izgleda je imao uspjeha, bar po onome što mi je pričao i sudeći po slikama koje mi je pokazivao.
Dvadeset godina se Zaim bavio režijom po amaterskim pozorištima u Visokom, Travniku i Varešu. Trajalo je to do 1966. kada se sasvim posvetio filmu. A, inače, na film je došao sasvim slučajno.
– Bulajićev asistent je tražio statiste za film »Uzavreli grad«, a ja sam bio pozvan da mu predložim neke ljude. Međutim, on je sve vrijeme gledao u mene i pitao me bi li ja došao u Zenicu da me vidi Bulajić, pa ako šta bude, bude. Mene je to odmah zaintrigiralo, premda do tada nisam ni pomišljao na film. Kakav film? To je za mene bilo nešto daleko, neki sasvim drugi medij. Odem ja tako u Zenicu, Bulajić mi da ulogu i ja iste te godine u Puli dobijem specijalnu nagradu.
Godine su prolazile, a Zaim bi dobio jednu ili dve uloge. Sve do 1966. kada je igrao u šest filmova, pa 67. u pet, 68. u četiri, 69. u šest… Čim je to tako dobro pošlo, Zaim je odlučio da pređe u slobodne filmske glumce. Ali, kao što to često biva, kola naglo stanu.
– Odjedanput su pozivi počeli da jenjavaju, seća se Zaim. – Shvatio sam da je to veoma opasno. U porodici još niko nije izašao na selamet, kako mi to ovdje kažemo, nije završio školu. A ono što se zarađivalo od filmova nije bilo dovoljno. Bilo je, boga mi, gladnih mjeseci i godina. Tada sam rešio da završim fakultet, njemački i francuski jezik, i da se zaposlim za stalno. Diplomirao sam 1972. godine, tri mjeseca prije Gordane. A studirao sam ravno 20 godina, što redovno, što vanredno.
porodica Muzaferija
Za to vreme Zaimovog rada i studiranja, Danica je bila stub porodice. To svi ukućani cene, a posebno njen suprug, koji s puno topline govori o njenoj privrženosti porodici.
– Dočekivala sam ih, pripremala za školu, posao, šila, plela… Nisam imala ni šivaće mašine, već sam sve radila na ruke. Prvo bismo kupili Gordani kaput, onda bih ga prekrajala za Amiru i na kraju za Esa.
– Od mog prvog honorara sam kupio mašinu, dodaje Zaim.
– Meni je, vjerujte, sunce granulo, s oduševljenjem se priseća Danica. – Nikada mi nije žao što sam imala i teške dane, jer vidim da su se oni isplatili. Puno mi znači i Zaimov uspjeh, milo mi je što je tako uznapredovao, što ga pozivaju i ne zaboravljaju, bez obzira na njegove godine. Jedino bih voljela da bira uloge…
– Kada Danica kaže da bi voljela da biram uloge, onda mislim na to da treba da biram uloge koje me neće zamoriti, uloge koje zahtjevaju manje fizičkog napora.
– Jašta, dodaje Danica. – Godine su već to! Kada odlazi na snimanje, kao da odnese pola kuće sa sobom. Bez obzira što su i djeca i unuk tu, ništa bez Zaima.
A i Zaimu nema ništa bez njegove supruge i dece. Uvek je gledao da se što ređe od njih odvaja, tako da je čak pomalo bilo čudno kada bi se u Puli, na festivalu, pojavila cela porodica Muzaferija.
– Došlo bi nas petoro, nije to bilo ni jeftino, ali bismo se malo »stisli«, umesto skupih večera, jeli bismo čevapčiće, veli Zaim.
– Ali nam je zato bilo fino, dodaje Danica.
U porodici Muzaferija vreme leti, tako da ponekad, kad onako sednu da popričaju uz kaficu, njih dvoje prosto ne mogu da veruju da su već 35. godina nerazdvojni. Pored svog svakodnevnog posla, Zaim se bavi i poljoprivredom, stolarijom, tapetarstvom, zidarskim radovima… Kuću zidaju već godinama, odvajaju svaki dinar od honorara, a Zaim je glavni majstor. Tu je, naravno i njegov svakodnevni, profesorski posao. Kakvo je njegovo mišljenje o mladima s kojima provodi duge časove?
– Najveća podeljenost medu ljudima je generacijska. Može se premostiti idejna, vjerska, nacionalna, imovna razlika, ali razlika u godinama je nepremostiva. Ja to sve više osjećam. Valjda tome doprinosi i starost. Sve je teže raditi s mladim ljudima, jer smo mi užasno podeljenih shvatanja. Ja sam nekako navikao da me poštuju, to mi godi, čak i kada je malo namješteno to poštivanje. Medu mladima postoje razlike – recimo, odlični i vrlo dobri daci se ponašaju pristojno prema starijima, a oni loši isto onako kakve su im i ocjene.
da potraži sigurniji posao: bio je omiljeni profesor
u srednjoj školi u Visokom
Bez obzira na ovakve Zaimove zamerke, on neobično voli mlade, voli svoju decu i svoje učenike. Zato je i omiljen među njima. U rubrici u kojoj se nalaze ocene koje on daje nema ni jedne slabe, jer se tokom godine trudi da što više pomogne slabom učeniku. I tu se iskazuje njegov odnos prema poslu koji radi.
Nismo mogli da odemo iz Visokog, a da nas naši domaćini ne povedu do svoje kuće koju još zidaju. Posetili smo i Zaimovu staru majku, kojoj je, kako nam reče, puno srce kada su joj sva deca na okupu. O Zaimovom uspehu i popularnosti ne zna šta da kaže – dovoljna je sreća koja se ogleda u njenom toplom staračkom pogledu. Nije čudno što je srećna – preko vikenda dođu joj sva deca, tri kćerke i dva sina sa svojim porodicama, i tada se predivna mirisna poljana iznad Visokog ispuni smehom i radošću. Porodica Muzaferija, jedna je od onih složnih i punih ljubavi – koje se danas sve ređe sreću!
Preneseno sa: Yugopapir.blogspot.com
