DESANKA MAKSIMOVIĆ: NIJE NOVAC KRALJ NAŠEGA ŽIVOTA!
Razgovarao Ivan Hetrich, objavljeno u listu ”Oko”, 1981. godine
.
(Na današnji dan, 16. maja 1898. godine rođena je Desanka Maksimović, tim povodom vam prenosimo intervjuu koji je sa Desankom vodio Ivan Hetrich u Jugoslovenskom kulturnom centru u Njujorku 1981. godine)
.
“Verujem da su Sloveni najplemenitiji narod. Može se neko naljutiti, ali Sloveni su najduševniji, najduhovniji – to bi možda bilo najbolje reći – najduhovniji. Nije novac kralj našega života. Kruna je uvek neka ideja!”
.
.
Desanka Maksimović iz pariskih dana
Mjesec studeni zaista opravdava svoje ime u New Yorku. Studeno je odmah na početku pretposljednjeg mjeseca u godini. A u prvom katu jedne visoke zgrade u Madison Avenue, u našem Kulturnom centru, pretoplo: stigla je Desanka Maksimović i večeras drži recital svoje poezije. Neke će pjesme biti recitirane i u prijevodu – na engleskom. »Strepnja«, recimo:
No, come not near. My wish is,
I confess,
to love but at a distance and to wait,
In waiting only is there happiness, the happiness our dreams anticipate …
.
Plješće stotinjak ruku, ali daleko jače kad se Desanka diže:
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da…
.
Drugog dana ujutro, na sam dan predsjedničkih izbora, kad su ulice zbog toga opustjele, a studen se povukla pred rominjajućom kišom, razgovaram s Desankom Maksimović na istom mjestu. Naš je pjesnički putujući ambasador na proputovanju. Slijedećih dana, na predstojećoj godišnjoj konvenciji Američkog udruženja za unapređivanje slavističkih i istočnoevropskih studija (AAASS), u Philadelphiji, bit će joj uručeno svečano priznanje za njen rad.
Pitam je o klasičnoj »Strepnji« i o rečenici u njoj: »Sreća je lepa samo dok se čeka«.
– To sam nekad izrekla u mladosti i ne znajući zaista da je sreća lepa samo dok se čeka. To je bio jedan od retkih vidovitih momenata jednog pesnika koji to nije doživeo, a zna da je tako. Kasnije sam videla da se sreća koju čeka lirski pesnik u stvari ne doživi. Ima dabogme stvari koje se izdaleka čine lepe, a izbliza su još lepše!
.
– Na to se odmah nadovezuje i ono »izdaleka samo divimo se svemu«?
.
– Tada sam bila sasvim mlado biće i često sam mislila, gledajući neki pejzaž, da je sve predivno u njemu. A kad stigneš do njega – možeš biti i razočaran – bezbroj sitnih stvari ga pokvare, poremete. A pod velom daljine je to bilo lepše.
.
– Jeste li tu pjesmu napisali u rodnoj Rabrovici ili kad ste se preselili u Beograd?
.
– U Rabrovici sam bila samo nekoliko meseci, pa su me onda odneli u Brankovinu, rodno mesto moje majke. Moj je otac bio učitelj, pa smo se onda preselili tamo, da bi mojoj majci bilo lakše. Brankovina, to je jedno kulturno-istorijsko mesto, a junačko. Tu sam svršila osnovnu školu, pa gimnaziju u Valjevu, pa sam onda došla na Univerzitet u Beograd. A pesmu sam napisala u Valjevu, znači pretkraj gimnazijskog doba.
.
– A danas je ta pjesma klasična i svi je gimnazijalci moraju učiti na pamet. Ali mislim da ne treba reći »moraju« jer je svi rado uče.
.
– Ali ta pesma – kako sam i sinoć rekla – ima u poslednje vreme mnogo parodija. Muškarci je pevaju ovako: »O, priđi mi, priđi, noću iz daleka!« A devojke kažu sada – da li usprkos meni ili kao neku istinu: »O, priđi mi, priđi, ako imaš kola i vilu na moru!«
.
– Veći dio svog života proveli ste uz djecu, učeći ih i učeći s njima!?
.
– Ja sam se rodila u školi. Prvo što sam čula bilo je – pesma ptica i graja đaka. Pa sam onda ja učila, pa druge učila. I kad sam prestala da ih učim, opet se sastajem s njima, jer ih posećujem u školama. Sastajem se s đacima, studentima, mladim svetom koji me ponajviše ište!
.
– Vi ste u posljednje vrijeme, ali to »posljednje vrijeme« već dugo traje, naš putujući ambasador, naš putujući pjesnik?!
.
– Ispalo je tako! Putujuć’ k’o Dositej Obradović. Da, on nije bio samo pesnik!
.
– Putujete po našoj zemlji, putujete po stranim zemljama …
.
– … i uvek u tom svojstvu. Ima, hvala bogu, našeg sveta svuda. Razapeli smo mrežu po celoj kugli zemljinoj. Gde god dođem, ima Jugoslovena!
.
– Gdje ste sve bili?
.
– U Bugarskoj, Francuskoj, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, u Sovjetskom Savezu, na jugu i severu i u onom hladnom Sibiru. Svuda sam sretala mlade i srodne pesnike.
.
– Sinoć je jedna djevojčica recitirala svoju vlastitu pjesmu o domovini…
.
– … to je vrlo lepo. Ako je slučajno bilo u dvorani onih koji ne misle tako, trebalo je da ih bude stid kad čuju kako jedno dete, jedna mlada duša govori o domovini. Tako se domovina voli, tako! Mladi treba nas da uče, a ne da mi kvarimo mlade! Oni su nepokvareni, vole ljude, vole život, napredni su.
.
– Da li vi u svom romantizmu crpite snagu, pa ste zato i danas – slobodno smijem reći – u devetoj deceniji svog života, tako mladi, tako poletni, tako radišni, tako komunikativni?
.
– Ako je romantizam ljubav prema prirodi, vera u ljubav (i između ljudi, i između žene i čoveka), ako je to vera u život, udubljivanje u tugu – sve su to osobine romantizma, kako smo učili đake – onda sam ja uglavnom još uvek takva i mislim da sam nekako učaurena u tome. Mada ima prodora!
.
– Ali život danas nije lagan…
.
– … nije lagan!
.
– I to donosi probleme. Kako se snađete u tome?
.
– Malo protugujem, malo otplačem, a onda se vratim. Znate kako: tu svoju psihu zamišljam kao okruglu loptu – dok traje pritisak, ja patim – kad pritiska nestane, ja se vratim, oprostim, poverujem, ponadam se. Tako nekako! A tuga ostane, ali ona neka romantičarska tuga.
.
– Jučer je bilo govora o tome kako ste naklonjeni slavenskoj literaturi?
.
– U kući svog oca i dede – materinog oca – već sam u osnovnoj školi našla sve klasične knjige i knjige iz ruske literature. I pošto sam bila valjda dosta razvijeno dete, doznala sam već tada da to postoji i nasledila sam prema tome ljubav od svog oca i bliske sredine prema toj literaturi, i napojila se tim takozvanim panslavizmom u koji i danas verujem. Verujem da su Sloveni najplemenitiji narod. Može se neko naljutiti, ali Sloveni su najduševniji, najduhovniji – to bi možda bilo najbolje reći – najduhovniji. Nije novac kralj našega života. Kruna je uvek neka ideja!
.
– Da li čovjek današnjice ima vremena da čita pjesme?
.
– A, za pjesme ima – ja počela k’o i vi, pa kažem »pjesme«. Ima vremena za pesme, ima! To je sreća za nas pesnike. Kad se pesma brzo napiše, kako se ne bi brzo pročitala? To je naša sreća. Tamo neki čovek uzme zbirku pesama, pred san pročita dve, tri – kad se probudi opet dve, tri…
.
– Rekli ste »kad se pjesma brzo napiše«! Što to znači? To, da je neki put napišete u dahu?
.
– Pa, pesme su uglavnom zapisane. Vi ih doživite i onda ih zapišete i, naravno, kao čovek od ukusa i načitani, pogledate da niste unutra što šašavog kazali, da umesto »divan« može biti »prekrasan«, zbog rime možda. Ali jezgro pesme, ono što je nosi, ono između redova i unutra, to je zapisano.One koje su pod pritiskom bola, najbrže nastaju i najbolje su. A ima pesama gde su se utisci dugo, dugo taložili, pa onda zbog tog taloženja, opet se brzo napišu. Recimo, ta knjiga toliko složena – »Tražim pomilovanje«. Strahovito je brzo napisana.
Ali, dugo vremena me bolelo to unutra. Mučilo me. I onda kad je to potpuno sazrelo u meni, onda sam je najedanput tako brzo izgovarala i beležila, da me kao staro biće i zrelog pesnika strah hvatao da to možda nisam negde čula. Smešno, ali tako je bilo. Normalno je da se to kasnije opet pregleda, da ne izađe musavo pred svet.
.
– Sad kad ste rekli »da to nisam negdje čula«, znači li to da ste u svom djetinjstvu slušali puno priča? Narodnih priča, priča koje su izmišljale majka, baka…?
.
– Puno, puno priča! Moja baka, mati mog oca, bila je s dinarskih krajeva, iz naroda, i ona je mnogo pričala, i to najviše šaljive priče. Ali sam se ja načitala i narodne epske poezije. Naslušala i načitala. To je bio takav kraj, znate, tako da moral te naše narodne poezije o časti, samilosti, pravdi, taj sam moral upila još u detinjstvu. Od seljaka koji su oko mene živeli. To je osnovica, temelj, to je bila predsprema.
.
– Sinoć ste govorili o tome da u današnjim godinama čovjek možda nije tako svjež kao s osamnaest godina, ali je po iskustvu …
– … onaj…
.
– Ili još nadopunjeniji?
.
– Osećam da sam u biti uvek ona, samo obogaćena iskustvom i nekom gorčinom; negde i okrnjena, ali negde i dopunjena.
.
– Ali postoje i neka razočaranja u životu. Da li ste vi nekad u životu doživljavali »ključna« razočaranja?
.
– Vidite, mi smo Sloveni, i u meni ima Slovena. Nisam uzalud napisala knjigu »Tražim pomilovanje«, koja je, naravno, prvo optužba – ne mogu tražiti pomilovanje od nekoga čije mane ne znam. Eto, ne omrznem ljude. Nisam naivna, znam da zlo postoji, to sam znala i s osamnaest godina, ali nije kriv onaj pojedinac. Ili ga je majka rodila takvim, pa nije kriv, ili ga je društvo stvorilo, pa je celokupno društvo za to krivo. A ima jedno strašno pravilo – »da volimo više one kojima dobro činimo, nego one koji nam dobro čine!«
.
– Ali nisu razočaranja samo od toga, što to ljudi čine! Neki puta se može dogoditi nešto i izvan nas!
.
– Pa može …
.
– Prije desetak dana u New Orleansu i na ušću Mississipija sreo sam naše ljude, uglavnom Dalmatince, i začudio se nad jednom stvari koja je gotovo nevjerojatna – oni žive na području gdje su česti uragani. Prije devet godina uragan je razrušio čitava naselja. Razgovarao sam s nekim našim ljudima, koji su po dva puta imali posve srušenu kuću, ali su se svejedno vratili na isto mjesto i ponovno, ispočetka započinjali.
Čekali su da otplavi voda, skupljali stvari i gradili iznova, Jedan je mladić sačuvao fotografije svojih predaka, jer kaže da je majka stavljala album na najvišu policu u kući, računajući da to sačuvaju usprkos uraganu i poplavi. I sačuvali su. Treći su put podigli kuću, i treći put su na tom istom opasnom terenu. Pitam ih zašto! Kažu tvrdoglavo: »Zato jer smo takvi…«
.
– …. odlično!
.
– »… i jer je to najljepši kraj na svijetu gdje želimo živjeti!«
.
– Slažem se s njima! Ti uragani, to su neka zla koja nam šalje priroda. U narodnoj se poeziji kaže: »… a od boga starog dušmanina!« On im je to poslao. Ali oni znaju da on nije samo dušmanin, nego da će im posle toga poslati i sunce. I ja bih se tako vraćala zavičaju. Mislim da je tamo najbolji vazduh, da je cveće najbolje, da su šume najbolje, ljudi možda…
“Pođem u šumu, udišem vazduh, trčim, šetam, sve onako uživam kako se u šumi uživa, a pesme se rađaju. A ja, ili kad se vratim kući, ili ako imam artijicu neku, zabeležim, da mi ne pobegnu”
.
DESANKA MAKSIMOVIĆ: ČOVEK JE PREDODREĐEN DA VOLI!
Razgovarao Ivan Hetrich, objavljeno u listu ”Oko”, 1981. godine
.
Đerdap, 1972: Desanka i Ivo Andrić
Mjesec studeni zaista opravdava svoje ime u New Yorku. Studeno je odmah na početku pretposljednjeg mjeseca u godini. A u prvom katu jedne visoke zgrade u Madison Avenue, u našem Kulturnom centru, pretoplo: stigla je Desanka Maksimović i večeras drži recital svoje poezije…
.
– Da li se vraćate u svoj rodni kraj?
.
– Vraćam, dabogme, vraćam! To je, naime, blizu – sto kilometara od Beograda – tamo imaju moja braća od tetke malu daću. Tamo odlazimo. I leti par nedelja. Cvetam i oporavljam se, i ljudi me tamo poznaju.
.
– Napisali ste u svom životu veoma mnogo pjesama! Koliko knjiga?
.
– Ne znam …
.
– Sveukupna djela imaju sedam knjiga…
.
– Onda dosad desetak, petnaestak, ne znam …
.
– Kako izbjegnete opasnost od eventualnog ponavljanja?
.
– Tako što se razvijam! Tema je ljubav, pa gledajte – recimo »Ne, nemoj mi prići« – to je nešto iz mladosti, a onda je jedna moja zrelija ljubavna pesma posvećena mom budućem mužu. Ja volim zimu, čistotu mirnu, kad ruke bez strasti mogu da se dirnu, itd. Sve to ima neke nove oblike. Kako pesnik sazreva, tako oseća da dobiva. Dosta sam svesna toga. Kad osetim nešto loše, to bacam …
.
– Postoji, dakle autocenzura?
.
– Kako da ne!? Dabogme! Vidite, ima divnih obdarenih pesnika, ali žive – kako bih rekla – samo od onoga što im je majka dala, jer nisu svoj talenat izbrusili, nisu stekli ukuse, nisu stekli obrazovanje. Biti pesnik nije samo to da mu se melodija i slikovi nameću. Pesnik mnogo toga čini – intuicija, ti proročki momenti i što još sve ne …
.
– Imate jednu krasnu pjesmu – ne znam joj naslov – koja govori o tome da je muzika nešto veoma lijepo i da je u stanju da vas uzdrma i da vas pokoleba da čak učinite i one stvari koje inače ne biste učinili. Kako se zove ta pjesma?
.
– »Opomena«! Ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira… To sam jednom u mladosti zaista osetila – ja sam inače biće vaspitano kako sam vaspitana – ali sam osetila da bi pod utiskom muzike osećajan čovek za kratko vreme činio ono što mu nije priroda. Njegova bi se osećajnost povećala, njegov bi se temperamenat razvezao. Muzika vas vraća u dubinu bića.
Slikarstvo uživate očima, literatura je u mozgu, a muzika dolazi odnekud – ne znam ni sama odakle – možda »ispod srca«, što bi rekli seljaci. To je ta draž muzike. Nemam muzičkog obrazovanja, ali ja tako osećam, sviram u sebi, pevam u sebi.
Jednom je govorio Brana Petronijević, taj naš i u svetu poznati filozof, govorio je o latentnom čulu sluha. To je valjda to što oni tako zovu. Tako se meni kod moje pesme nametne melodičnost. To je ono što spominju mnogi moji kritičari. Ja to ne brojim, ali samo kad izgovorim svoju pesmu kažem: »Hm, nije to!« Pa onda malo drugačije i: »E, to je to!«
.
– Znači, kad pišete, izgovarate svoju pjesmu glasno?
.
– Kad mi se učini da mi ne ide! Ja je čujem unutra kako zvoni, a ruka ide za tim…
.
– Glasom? »Ispod srca?«
.
– »Ispod srca«! Približno! Čovek ne može sebe objasniti!
.
– Da li ste napisali neku pjesmu sad na putovanju?
.
– Ne, ali sam bila blizu toga. Ne grabim! Ono što se zametnulo, sazreće jednog dana kod kuće. Jedno me dete ovih dana pitalo jako zanimljivo pitanje. Kaže:»Jeste li vi još štogod radili osim što ste pisali pesme? Kad ste to stigli?« Pitanje zrelije nego da mi ga je čovek postavio.Kažem: »Lepotice moja, nisam ja samo sedela u sobi, pa pisala. Nikad te pesme ne bi valjale i ne bi ih toliko bilo.Nego – rekoh – pođem u šumu, udišem vazduh, trčim, šetam, sve onako uživam kako se u šumi uživa, a pesme se rađaju. A ja, ili kad se vratim kući, ili ako imam artijicu neku, zabeležim, da mi ne pobegnu. Pa onda tako idem preko reke, pa preko mora.« Živeći, pesme se stvaraju. Mislim da je to Goethe kazao, samo je to gadno prevedeno –»Samo prohodane… (smešno – prohodane!) misli vrede!« Naime, misli, kad ozon ulazi u krv! Kada ste koncentrisani, kada ste vrlo ono što jeste, kada ste najviše ono što ste!
.
– Kako se snalazite putujući suvremenim sredstvima? Kako podnosite avion?
.
– Ja od tarnica – znate li što su tarnice?
.
– Tarnice?
.
– Dobro, postoje volovska kola, to znate šta su, a tarnice, to konji vuku. Neke imaju ogradu okolo, puno je gvožđa, zvecka, treska. Od tarnica do aviona – podnosim sve. Jednom sam čak i buru blizu Narvika (u Norveškoj) podnela na nekakvom ogromnom brodu. Strah me je prevrtao. Mislila sam: »Jao, ako me valovi izbace, hoću li kao Robinzon naći kakvu dasku?« Ali, ne plašim se!
.
– Kad ste kod kuće, kako provodite dan?
.
– Radim kao i svaki ljudski stvor. Ustanem, otvorim malo prozore, onda se malo izvežbam – to i volim i moram. Jednom sam imala zapaljenje živca u desnom ramenu, pa sam išla petnaest dana na rekreaciju, tako sam izučila kako se to radi. Vežbam inače od mladosti…
.
– Kraj otvorena prozora?
.
– … ili bar odškrinutog, ili je prozor otvoren u drugoj sobi. Znate, ja sam sportski tip žene – nisam išla na igranke, ali sam uživala u pešačenju.
.
– Nakon te gimnastike …
.
– Svi odu na posao. Živim, naime, sa sestričinom i dvoje njene dece koja idu u školu. Ja onda odem na trg. To volim …
.
– Ali nema nijedne pjesme o tržnici?
.
– Nema, ali to je leglo u dečje pesme… Onda se vratim kući, i tada nastane pohod na mene. Postanem telefonistkinja u centrali. Zove telefon, zove telefon, dok ne postanem pametna pa odem u milijoniti kut. Onda sam nespokojna, uvek se bojim da mi neko nešto za moje rođene ne javi, a ja ne dižem slušalicu. I onda opet trčim na telefon.
Inače, baš me briga; ako me neko treba, naći će me. I uvek se pokajem što sam ustala i došla na telefon, jer recimo neko kaže: »Mi smo rešili da dođete kod nas!« Rekoh: »Nisam ja!« … Onda radim. Kad ne zapisujem ono što sam doživela, onda prevodim. To volim. To je kao šah!
.
– S kojih jezika prevodite?
.
– S ruskog, francuskog, bugarskog. Ponajviše sa ruskog i one pesnike koji su pretočeni na ruski jezik. Oni imaju puno tih južnih i severnih pesnika u svojoj zemlji, a Rusi prevode bogovski.
.
– To mislite sa kirgiskog …
.
– … letonskog, estonskog, jermenskog, gruzinskog…
.
– Rekli ste da je to kao šah? To su problemi?- Da, da, da. Ako se meni hoće, ja mogu – imam pravo, kako se kaže – ispasti luda u svojoj pesmi, mogu pogrešiti, ali kad prevodim, odgovaram duši onog pesnika. Zato gledam da bude što može tačnije. Da ništa ne dodam, a ako treba radije da izostavim. Jer ako dodajem, eno mene unutra, a kad izostavim – pa dobro, ne može sve da legne. Naš jezik je đavolski. To je jedan od najrazvijenijih jezika sveta. Tako da ruski može da legne u naš, kao što naš može da legne na ruski. Preveli su mi jedno pet zbirki pesama i, uglavnom je to – to! Volim prevoditi i sa francuskog!
.
– Jučer ste imali prilike čuti kako neke vaše pjesme zvuče na engleskom!
.
– Taj jezik ne znam. Moji su mi rekli: »Ideš u zemlju, gde sva ta tvoja prćija francuskog, ruskog, bugarskog, nešto tog latentnog nemačkog ništa ne vredi! Ti – kažu – ne znaš engleski!« A ja kažem: »Znam da kažem I love you! – i to je dosta!«
.
– Vi ste već bili na ovom kontinentu?
.
– Da, bila sam pre četiri godine pozvana u Kanadu, kao gost naših iseljenika koji su otvarali našu školu. Onda sam se spustila u Pittsburg, pa u New York, a bila sam i uWashingtonu. E, tamo sam pisala – o trešnjama-nerotkinjama. Cvetaju, a nikada ne rađaju. To je poetski fino.
.
Pa je tamo reka Potomac, čije ime zvuči tako naški. Onda me frapiralo nešto u Kanadi – sa pedesetog sprata –Toronto! To je bilo divno! Kao da se sva Vojvodina upalila! Tako sam to doživela. Da bukti Vojvodina pod mojim nogama. I tako sam, naravno, nešto zabeležila. Ćutim i ponovo mi se vrati to, vrati se doživljaj.Sklopim oči i čekam – da li je jednako onome što je zabeleženo. Nije jednako! Onda čekam. Tako čekam taloženje pesme.
.
– Spomenuli ste nešto što vas je frapiralo u Torontu. Mene je nedavno u Meksiku, u gradu Guadalajari, začudio ovaj fenomen: na stablu limuna, koje sam vidio prvi put u životu, u isto vrijeme imate cvat, nezrele plodove i zrele plodove. I tako kroz cijelu godinu.
.
– To je lepo! To je kao jedan pesnik! Sve u isto vreme. Jer kod pesnika biva i u mladosti plod, i u starosti cvet…
.
– Koje je vrijeme sada kod vas?
.
– Pa sad, kako kada! U mladosti je bilo velikih prodora bola… Kad mi je otac umro.
.
– Izgubili ste supruga?
.
– U godinu i po izgubila sam majku, supruga i brata, i onda sam napisala knjigu »Nemam više vremena«. Tako sam jednom u ponoć pojmila da kraja mora biti. Mora ga biti. Makar milion godina živeli, mora ga biti. I da je dosta života iza mene, i da je preda mnom okraće – doživela sam to strahovito duboko – i to su mislim prave pesme. Nastale u boli.
.
Ali posle to prođe. Priroda je učinila da tako bude, jer bismo inače svi skočili u Dunav u žalosti. I posle se to spusti »u podrume donje« što bi rekla narodna poezija, i onda se opet radujete suncu, životu…!
Desanka Maksimović
Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Otac joj je bio učitelj. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Brankovini i Valjevu. Posle Prvog svetskog rata upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu gde studira svetsku književnost, opštu i istoriju umetnosti. Kada je 1923. godine diplomirala postavljena je za suplenta u III ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jednu godinu je provela na usavršavanju u Parizu kao stipendist francuske vlade. Kratko radi u učiteljskoj školi u Dubrovniku i onda prelazi u Beograd gde kao profesor radi u I ženskoj gimnaziji. Početkom Drugog svetskog rata dobija penziju, ali se u službu vraća 1944. godine i u istoj školi ostaje do konačnog penzionisanja, 1953.
11. februara 1993. godine stalo je da kuca srce Desanke Maksimović, koje je neštedimice poklanjala svima.
Redakcija 
