Stari tekstovi: Prilozi za istoriju Beograda V. Kaćanskog (Foto)

Vladimir Kačanski

PRILOZI ZA ISTORIJU BEOGRADA

Beogradske opštinske novine, 1937. i 1938. godine

Slede tri odabrane priče Vladislava Kaćanskog koje su objavljivane u rubrici “Prilozi za istoriju Beograda”, godine 1937. i 1938, u Beogradskim opštinskim novinama. Ti članci su slikovita i pouzdana svedočenja o životu u poslednjim godinama Beograda pod Turcima i o prestanku turske uprave u Beogradu. Širi opus tekstova možete pronaći u knjizi “Stari izgled Beograda” koju je priredio Dragan Lakićević, a koja je izdata u okviru trilogije “Dobri stari Beograd” u izdanju SKZ, 2008. godine.

.

SPOLJAŠNJI IZGLED BEOGRADA U PRVOJ POLOVINI XIX VIJEKA

Posmatran iz Zemuna, Beograd je u to vreme davao pravu sliku jedne turske varoši, sa svojim kućicama pokrivenim ćeramidom, koje su se gubile u zelenilu vrtova i stapale sa visoravni, koja se uzdizala nad utokom brze Save u Dunav. Jednolikost i monotoniju te varoši prekidali su jedino beli, viti minareti, koji su se na sve strane mogli videti na toj visoravni, kao da su hteli demonstrativno da kažu: ovde Islam gospodari!

Na svršetku dana, kad bi sunce zalazilo iza bežanijskih padina, tada bi Beograd, ovaj turski grad, zablistao u sjajnome refleksu sa srebrnih vrhova bezbrojnih turskih džamija. A kada bi se sunce već smirilo i kada bi suton počeo da pada na varoš, tada bi se sa sviju strana začuli tihi, elegični zvuci mujezinove pesme: Ala-ih akbir! (Allahu ekber, prim. priređivača).

U ovome prizoru, u ovoj vernoj slici turskoga istoka, među ovim bezbrojnim amblemima Islama, ničega što bi odavalo da je ovo jedan hrišćanski grad, sem jednog jedinog zvona kod Saborne crkve, jedinog znaka hrišćanstva i pravoslavlja. Usamljen među ovim mnogobrojnim minaretima, on je izgledao kao neki obezoružani zarobljenik, opkoljen neprijateljskim stražama.

Od Kalimegdana, Kraljevog trga, sve do Dušanove ulice, pružao se turski kraj Beograda. To je bilo pravo tursko gnezdo. Uzani, krivi sokačići, jednospratne i dvospratne kuće – većinom u drvetu, sa doksatima u staklu i konkima, i sa mnogobrojnim prozorima obojenim omiljenom turskom bojom zelenom i poređanim u istočnjačkom stilu jedan do drugoga -nalazila su se skrivena od radoznalih pogleda, u prostranim baštama, ograđenim visokim zidom. Tek retko po koja kuća izbijala je na ulicu. To su većinom bile zgrade, za stanovanje muškaraca i prijem gostiju, takozvani selamluci. Turske hanume pak stanovale su u svojim golubijim čardacima, koji su se dizali u zelenilu vrta, u kome je cvetao badem i „šeftelija”, mirisan jasmin i đul, šarenile se lale i zumbul, šeboj i karamfil prosipali svoj opojni dah sladostrašća. Među cvetnim bademovim granama lepršale su se kumrije; njihovo monotono elegično gugutanje zvučalo je kao refren tihog haremskog života. Gore, na staklenim doksatima, mlade turske devojke vezle su na đerđefu, dok su se u bašti šiparice koje za jašmak i feredžu još ne behu dorasle, klackale na daski sa svojim hrišćanskim drugaricama, susetkama.

Iz svake turske bašte, mala vratanca – kapidžici – vodila su u susedno dvorište i to je išlo tako redom sve dalje i dalje, tako, da se kroz te kapidžike moglo da ide, čak u drugu i treću mahalu, a da se ne izađe na ulicu.

U ovome isključivo turskome kraju živela je ovde-onde i poneka hrišćanska porodica, trgovačka ili činovnička. One su uglavnom stajale u dobrim, često i prijateljskim odnosima sa svojim muslimanskim susedima. Naročito prijateljski odnosi vladali su između turskih hanuma i hrišćanskih žena. Način života, i njino – slobodnije kretanje hrišćanskih žena neobično su interesovali turske žene, izazivali njihovu radoznalost i privlačilo ih hrišćanskim ženama. Njima je godilo, pa i laskalo, kada bi u svojim haremima, pored svojih turskih prijateljica, imale i po neku hrišćansku gospođu.

Na uglu svake druge, treće ulice, nalazila se po neka manja ili veća džamija, okružena grobovima, veoma zapuštenim, u travi i korovu. Kult mrtvih Islam nije poznavao!

Najživlji krajevi turskog Beograda behu Varoš Kapija, ulica Kralja Petra – Čaršija – Zerek i Dušanova, ulica. Naročita pak živost vladala je na Velikoj pijaci (Kraljevom trgu). To je bilo središte Beograda, tu je pulzirao život. Naročito živopisnu sliku u to vreme pružala je Velika pijaca; turske zaptije i nizami u fesovima, turske hanume zavijene u jašmake i ogrnute feredžama, turske muftije, i hodže u čalmama, stari Jevreji sa dugim bradama i još dužim kaftanima, jevrejske žene, sa šarenim svilenim mahramama obavijenim oko fesa, pokrivenog crnom kićankom, izgledale su kao cvet bulke, kad joj otpadnu cvetni listići krunice. Grkinje i Cincarke zabrađene, sa dugim zulufima sa obe strane uva, u svojim uzanim anterijama, građani u širokim čakširama i ćurčetu sa fesom na glavi; srpski žandari i vojnici u svojim uniformama; popovi u crnim mantijama i sa dugačkom kamilavkom na glavi, srpske žene u fistanu i libadetu sa fesom na glavi – eto ovakvu jednu živopisnu sliku pružala je Velika pijaca. Tek retko, po koja gospođa u evropskome odelu mogla se zapaziti u ovom prijateljskom šarenilu.

Prema Savi i Dunavu tadanji Beograd se pružio sa jedne strane do Savamale, a sa druge do Dušanove ulice. To je bio najnaseljeniji kraj, u to vreme i centar varoši.

Varoš Kapiju i Savamalu držali su u svojim rukama hrišćani, srpski i grčko-cincarski trgovci i zanatlije. Tu su se nalazili razni dućani, prema potrebi, zahtevu i ukusu toga vremena: bakalnice, boltadžinice, galanterijske radnje, magaze, lončarije, abadžijske i terzijske radnje, berbernice, simidžinice (pekare) itd.

Zerek (ul. Kr. Petra) i Dušanovu ulicu, behu za sebe rezervisali turski trgovci, pomešani sa Jevrejima. Tu su se ređali dućani sa carigradskom robom, terzije, papučari, bakali i bezbroj duvandžinica. Na ćepencima viđale su se gomile, čitave piramide od tankih, zlatno-žutih svilenih vlakana divnoga duvana, koji se otvoreno prodavao na oku. Malo dalje na ćepenku, povučeni u unutrašnjost dućana, klečali su križači duvana, koji su tu u „avanini” križali aromatične žute listiće, koji su svojim mirisom natapali celu ulicu. To je bilo srećno doba za pušače! Dukat oka najfinije bošče!

Život ekonomsko-privredni u starom turskom Beogradu bio je vanredno jednostavan. Novac je imao veliku vrednost, proizvodi su se dobijali u bescenje. Upamtio sam pričanje jednog Beograđanina iz tog vremena da je kao „čirak” poslat na pijacu da kupi namirnice za celu nedelju dana, dobio ciglo 30 para dinarskih i sa to basnoslovno malo novaca on je pokupovao sve i sa punom korpom raznih namirnica došao kući i još doneo kusur.

U to vreme jedna mala kuća mogla se kupiti u Beogradu za 100 groša, velika kuća za 4-5000 groša (oko 1000 dinara).

Novac u prometu u to vreme bio je sav mogući; najčešće u čaršiji i na pijaci opticali su austrijski cvancik i kao veća moneta austrijski talir, onda ruske kopejke i ruske rublje i nešto malo turskog novca. Sitan novac bio je stari austrijski veliki bakarni dvadesetoparac u veličini potkovice i ruska kopejka.

U starom turskom Beogradu, najugledniji društveni položaj imale su stare cincarske i grčke porodice, među ovima naročiti ugled su uživale „hadžije”. Već sama titula jednog hadžije davala mu je pravo na izuzetna poštovanja. Te grčko-cincarske porodice živele su dosta povučeno i kod njih se mogao naći ponajveći konfor, u sravnjenju sa ostalim građanskim porodicama. U njihovim kućama nalazilo se dosta skupocene carigradske robe: svile, kadife i drugih skupocenih tkanina, skupocenih ćilimova iz Smirne i Anadola, finog bakarnog i srebrnog posuđa i mnogo raznih drugih dragocenosti i nakita.

.

PORODIČNI I DRUŠTVENI ŽIVOT U TURSKOM BEOGRADU

Porodični život u turskom Beogradu, u vreme prve vlade Kneza Miloša, bio je potpuno patrijarhalan, obojen turskim koloritom.

Sve spoljne poslove obavljali su ljudi, žene su se bavile samo kućom i domaćinstvom. Domaćinski poslovi u to vreme bili su veoma komplikovani i tegobni. Jedna domaćica bila je po ceo dan, od ranog jutra pa do noći zaposlena. Pored običnih domaćih poslova, pored kuvanja i održavanja kuće u redu, pored podizanja i negovanja dece, pored spremanja zimnice -domaćica imala je da se stara i za rublje i za veći deo odela domaćeg i dečijeg. Tadašnja srpska kuća ličila je na jednu tekstilnu radionicu, gde se prelo, bojadisalo, tkalo, krojilo, šilo i vezlo. Ti razni poslovi, koje su obavljali i mlađi članovi porodice, oduzimali su veći deo vremena preko celoga dana, prema dobu, u kome su ti poslovi obavljani.

Pošto domaćin obično preko celog dana nije dolazio kući, zaposlen van kuće i u čaršiji, to se u porodicama u podne, za ručak, malo spremalo i kuvalo. U porodici, zadovoljavali su se sa najpotrebnijim. Tek uveče, kad se očekivao dolazak domaćina spremala su se za večeru bolja i odabranija jela. U to vreme bilo je mnogo furundžija – pekara – gotovo u svakoj ulici nalazila se po jedna ili i po dve furundžinice, koje su vrlo dobro radile, pošto su i srpske kao i turske porodice izvesna jela nosile na furunu da se skuvaju ili ispeku.

I sami kuhinjski poslovi u to vreme zahtevali su veliki trud, strpljenje i veliku izdržljivost. U to vreme štednjaka nije bilo. Kuvalo se na otvorenom ognjištu, na koje je kroz dimnjak često prokapavala kiša ili su u zimsko doba padale pahuljice snega. U vreme zime, kuhinja je bila tako hladna, da su se u njoj sudovi sa vodom smrzavali.

Kao što rekosmo, kuvalo se na otvorenome ognjištu, u zemljanim loncima i šerpenjama. Za današnje plave metalne sudove u to vreme nije se znalo. Na glasu su bili peštanski lonci, radi svoje kakvoće i izdržljivosti; stoga je bilo mnogo lončarskih trgovina dole u Savamali.

U zimu, kada je napolju vladao mraz i kada je besnela mećava, a u kuhinji se probijao led da se zahvati voda, mnoga je domaćica tada, sa varjačom u ruci, kraj hladnoga ognjišta poigravala s noge na nogu, da svoje ukočene noge malo otkravi i ugreje. Ona je tada igrala „fokstrot” toga vremena!

Mi se šalimo, a umesnije bi bilo, da smo rekli: Slava našim prababama, na ovolikoj njihovoj izdržljivosti, njihovom požrtvovanju za svoj dom i svoju porodicu.

Svi domaći poslovi, pa i oni najfiniji, kao što su „štepovanje” i fini vez, obavljani su pri jednoj jedinoj lojanoj sveći! Naročito su tražene i bile na glasu takozvane „erdeljske sveće” sa crvenim fitiljem.

Izgleda da je stare generacije bio daleko bolji i oštriji vid, no što ga mi imamo danas. Drugi način života a naročita jaka električna svetlost, izgleda, da su nepovoljno uticali na sposobnost našeg vida i smanjili znatno njegov kapacitet.

Kada bi nastali velik posti, pred Božić i Uskrs, onda bi se u ceđu iskuvavalo sve kuhinjsko posuđe, da bude „posno” i to da bi se u svakoj porodici zapostilo i redovno bi se postilo kroz ceo post 6-7 nedelja.

Hrana je bila dosta jednostavna, ali jaka i hranljiva. Kuvalo se na maslu ili na loju. Masti nije bilo, i teško se moglo do svinjske masti doći, pošto su Turci strogo zabranjivali uopšte donošenje svinja u varoš.

Životnih namirnica bilo je daleko manje nego danas. Od povrća bio je luk, krompir, kupus, pasulj, ređe sočivo i tek u polovini leta, posle Petrovdana, na pijaci se moglo dobiti boranija, bob, paprike i krastavci. Za karfiol, kelj, kelerabu, spanać, šparglu uopšte se nije znalo.

Interesovaće besumnje današnje gospođe domaćice jelovnik, sa kojim su raspolagale naše prababe, pre sto godina.

Dakle, u kuhinjama toga vremena, spravljala se čorba, đuveč, janija, kapama, papazjanija, bamnje pilav, jela od ribe i pečenja, dakle, sve jela grčko-orijentalskog porekla, pored neizostavnog kačamaka, popare i cicvare.

Jelovnik naših prababa u testima i slatkišima bio je bogatiji. Tu su bile razne pite: pita sa sirom, pita od zelja (zelanika), sa mesom, sa seckanim puževima u vreme posta, bundevara, pita sa orasima; a slatkiši su bili većim delom orijentalni: tatlije, šećerlokum, gurabije, baklava, lokumići, brdorice i pokit što kadaif i neka vrsta alve.

Izvesne namirnice i začini dobijali su se sa velikom teškoćom.

.

OD SALEPDŽIJE DO IĆINDIJE

U običnim građanskim porodicama, leti se ručavalo u mutvaku (kuhinji), no ne na stolu nego na sofri. Povrh sofre nameštala se velika bakarna sinija (to je bio kao neki veliki okrugao poslužavnik), a na siniju ređali bi se tanjiri i pribor za jelo, viljuške i kašike. Unaokolo oko sofre poređalo bi se više jastuka, na kojima se sedelo za vreme obeda. Stolnjaka nije bilo, a ni servijeta. Umesto njih, kada se oko sofre posedalo za ručak, doneo bi se jedan dugačak od 2-3 metra peškir, koji bi prisutni razastrli po krilu.

Ni pravih spavaćih soba nije bilo.

Preko ponjave ili asure, kojim je pod u sobi pokriven bio, uveče, pred spavanje, namestio bi se jedan veliki dušek, povrh njega, namestili bi se jastuci vunom ili slamom napunjeni, prema imovnom stanju domaćina, i onda jedan veliki jorgan od 2-4 metra dužine, sa kojim bi se pokrila cela porodica.

Tu bi se poređali jedan do drugoga svi članovi porodice i, posle zamornog dnevnog rada, prospavali noć.

Izjutra bi se obično rano dizalo. Zimi, pri svetlosti sveće. Čim bi se sa ulice čuo glas salepdžije: „Sale-e-p! vruć-ćo! – znak je bio da je vreme da se ustaje. I onda bi se svi razilazili, svaki na svoj posao.

Najstarija ćerka, „poličarka”, obično je bila oslobođena od kućevnih poslova. Ona bi obično, često i sa svojim drugaricama, sedela na doksatu i spremala svoje devojačke darove. A to nije bio posao tako mali i lak. Trebao je za baščaluke sašiti poviše muških košulja od svilena platna, često na ponekoj izvesti i grudi, pa onda isto toliko ženskih košulja, muških gaća, isplesti veliki broj čarapa i za baščaluke i za svoju devojačku spremu. U tome su se devojke takmičile, koja će imati veći i lepši broj čarapa, sa što lepšim i težim mustrama.

Tako su devojke toga doba veći deo dana provodile u tim radovima, trudeći se da ispadnu što lepši i bolji, jer su boščaluci bili ogledalo devojačke vrednoće, njena truda i marljivosti.

Srpske i hrišćanske porodice, isto kao i turske do polovine prošloga veka, živele su veoma povučeno. Mlađi ženski svet vrlo retko viđao se na ulici. Spoljne poslove, van kuće, iako je potrebno bilo, obavile su većinom starije žene.

Međutim, način života i naporan rad činili su, da su žene odveć rano starile. Žena od jedva četrdeset godina, već se smatrala za staru ženu i ona bi se prema tome i ophodila i svoju spoljašnost i u odelu prema svojoj starosti udešavala.

Nedeljom i prazničnim danima, ženski svet odlazio bi u posetu svojim rođacima i svojim dobrim prijateljima, i odlazili bi u drugu, treću i četvrtu ulicu kroz kapidžike, izbegavajući, samo ako je moguće bilo, da idu ulicama. Inače, obično nedeljom one bi odlazile na poselo kod najbližih suseda, u komšiluk, nedaleko od svoje kuće.

Kad su mujezini, ozgo sa mušara mnogobrojnih džamija, objavili pravovernima čas ićindije, trgovci i turski i hrišćanski u čaršiji ostavljali bi svoje radnje i hitali svojim domovima. Tada bi se užurbano spuštali ćepenci i zabravljale radnje, da se otvore tek sledećeg dana izjutra. I tako, već u prvi mrak, cela čaršija bila bi zatvorena i pusta. Na ulicama nestalo bi one popodnevne živosti i zavladao bi mir i tišina.

Tek poneki odocneli prolaznik mogao se videti, kako sa fenjerom u ruci promiče kroz puste mirne ulice, hitajući da što pre stigne svome domu.

Do prve polovine prošloga veka, ženski svet slabo je posećivao škole. U Savamali, kod Toskine česme, postojala je grčka škola, koju su pohađale većim delom devojčice bogatijih grčko-cincarskih porodica. U toj grčkoj školi prvo zvanje dobile su i ćerke bogatog i uglednog trgovca Hadži-Tome (Opule). Tako njegova najstarija kći Sofija, docnije supruga Jovana Ristića, namesnika, i njena mlađa sestra Danica, docnije supruga poznatog državnika Filipa Hristića, bile su učenice te grčke škole.

Najstarije učiteljice ženske osnovne škole, bile su frajla Juca i gospođa Marija Milutinovićka, nazvana „Punktatorka”, supruga pesnika Sime Milutinovića „Sarajlije”. Ona je bila nazvana „Punktatorkom” stoga što je znala od tačke do tačke stihove svoga muža i umela od tačke do tačke da ih protumači.

Vladislav Kaćanski je sin proslavljenog pesnika Stefana Kaćanskog, zvanog Stari Bard. Bio je publicist i književnik. Rodio se u Srbobranu kod Novog Sada 1856, a umro u Beogradu 2. aprila 1938. godine. Po završenoj gimnaziji otišao je u Nemačku i u Berlinu završio studije na filozofskom fakultetu. Poznavao je ruski, francuski, nemački i bugarski jezik i prevodio sa njih. Pisao u mnogim novinama i časopisima: Brankovo kolo, Neven, Delo, Slovenski jug, Srbija, Bosanska vila.

.