Redakcija Vladimir Bulatović
STRELJANA
Slušao sam vremensku prognozu. Rekoše da će biti kiše. Mnogo kiše. Sledećih sto godina. Svako jutro ćemo se buditi sa sivim nebom. Sunce ćemo zaboraviti. Pričaćemo svojim unucima legende o Suncu. Kako nas je grejalo. Kako smo se sunčali, povraćali od sunčanice, umirali od raka kože i tome slično. Kao starog meteoropatu ta vest me je zabrinula. Prilično. Dovoljno je da zaređaju dva oblačna dana pa da budem bezvoljan. Teško podnošljiv. Ipak, nadam se grešci. Ljudskoj. Dugoročnoj. Za dobrobit ljudi oko sebe.
Javio mi se Mitar. Moj drug iz osnovne. Vratio se iz Australije. Nakon pet godina. Pričaju da su Komonvelt Australiju izgradili mahom zatvorenici. Evropski zločinci. Vremenom su istrebili većinu starosedelaca. Na kraju su im dali izvinjenje. Život zna da bude nepodnošljivo tužan. Neizdrživo nepravedan. Nisam Aboridžin, ali duboko patim zbog nesreće koju su doživeli. Malo ih je ostalo. Još neku generaciju i poreklo i značaj Dugine Zmije mogu biti zaboravljeni. Asimilovaće ih potpuno. Ljude i pesak. Krv i znoj.
Moj drug Mitar bio je najgori đak naše generacije. Tukao je profesorku biologije. Prepariranom guskom, na naše oči, po njenoj glavi. Dovodili su zbog toga policiju u školu. I njih bi tukao da ovi nisu imali pištolje. Kasnije je i Mitar nabavio jedan. Pokazivao nam ga. Učiću vas da pucate, govorio nam je. Opalio je par metaka u vis. Probio mi je bubne opne. Oružje prave retardirani za retardirane.
Maltretirao je sve redom. Lupao je šamare, iz čista mira. Imao je foru da opravda maltretiranje. Prišao bi nekom liku na velikom odmoru. Uglavnom iz starijeg razreda.
– Čuo sam da hoćeš da me biješ?
– Ne znam o čemu pričaš…
Šljas! Šamarčina. Ukoliko bi se neko usudio da mu uzvrati Mitar bi ga nakon nastave prebio na mrtvo. Udarao je uz urlik, životinjski. Zamahivao je kao da bije konja. Kod kuće je imao džak. Vežbao je kik boks. Sa par najboljih ortaka išao je pokraj Save da sparinguju. Dolazili su u školu ljubičasti od modrica. Razredna je ćutala. Bojala se batina. Predavala je tehničko obrazovanje. Rezonovala je, ako je Mitar biologičarku tukao guskom nju bi mogao turpijom ili testerom. Često je zvala Mitrove roditelje na sastanak. Zapamtio sam mu kevu. Teta Goricu. Bila je izuzetno lepa i mlada. Ložio sam se na nju. Balavanderski. Mogu da zamislim šta bi sa mnom bilo da sam to kazao Mitru. Sa nestrpljenjem sam čekao njen ponovni dolazak u školu. Vezivala je svoju plavu kosu u konjski rep. Nosila je kratke, šarene suknje koje su otkrivale njene noge. Dugačke i glatke. Pola svog školovanja promaštao sam da vodim ljubav sa njom. Jedanput sam čuo njen razgovor sa mojom razrednom. Sve je poricala. Nije dala na Mitra. Sina jedinca. Nazvala je moju razrednu kretenkom. Pretila je da će tužiti školu. Samohrana i razvedena majka. Razredna je zbog Mitra bila pod velikim stresom. Za samo par meseci potpuno je osedela. Na proslavi mature se nije pojavila. Čuli smo da je skončala život u bolnici. Božja tuga.
Mitar me je voleo. Iako sam znao da mu se suprostavim. Ne fizički, bio sam preslab za njega. Nisam znao ništa o pesničenju. Moje suprostvljanje bilo je verbalno. Čekao bih zgodnu priliku da mu kažem šta mislim. Doduše, veoma oprezno. Diplomatski. Prethodno cenzurisano u sopstvenoj glavi.
Sedeli smo u istoj klupi na matematici, fizici i na tehničkom. Mnogo je bežao sa časova. Ipak, bilo je dana kada bi ostao na svim časovima.
– Sledeći čas imamo kontrolni.
– Šta je sledeći čas?
– Matiš.
– Nadam se da si učio.
– Jesam.
– Dobar si ti.
– I ti si.
– Ma nemoj?
– Prema meni si dobar.
– A prema kome nisam?
– Olega si dobro izmlatio.
– Fukara! Žao ti ga?
– Dobro igra fucu. Trebaće nam na turniru sledeće nedelje.
– Ne brini. Noge mu nisam pipnuo.
Bio je izuzetno ciničan za jednog trinaestogodišnjaka.
Sad smo se dogovorili da se nađemo u Prozoru. Jedinom preostalom kafiću iz našeg detinjstva.
Došao sam desetak minuta ranije. Seo sam za šank. Inače retko zalazim u kafiće i kafane. Sem dima, dokolice i zaglušujuće buke ništa drugo ne nude. Otužna mesta koja zarađuju najviše na kiseloj i na salati. Debilno i genijalno, u isti mah.
Prolongirao sam narudžbinu. Čekao sam Mitra, da nazdravimo. Razmišljao sam hoću li ga prepoznati. Šišao se uvek na kratko. Na maturu je došao obrijane glave. U trenerci i u patikama. Verovatno je prevazišao „dizel“ modu. U Australiji se verovatno upristojio. Možda se i oženio. Ako dođe sa suprugom? Zgodnom australijankom. Ne pamtim da sam skoro govorio na engleskom. Bubao sam gramatiku a nisam naučio konverzaciju. Škola je tamnica zdravog razuma.
Pokraj mene seda neki čovek. Duge, zalizane kose. Sa tankim naočarima na nosu. U svetlom odelu. Gleda me. Smeška mi se.
– Zauzeto je. – kažem.
– Čekaš me da nazdravimo?
– Mitre!
Zagrlismo se. Bi mi drago. Gledam ga. Promenio se. Jebote, ne liči na sebe. Samo mu je pogled ostao isti. Odsutan.
– Da pogađam. Postao si bankar?
Smeje se. Lepo je videti iskren osmeh.
– A ti?
– Zapeo sam u pedagogiji.
Naručili smo piće. Po lozu. Nazdravismo.
– Jesi li se oženio? – pitam ga.
– Jesam.
– Jesi li je doveo?
– Koga?
– Pa, ženu?
– Gde?
– Ovde, u Srbiju.
– Jok.
Eksirao je lozu. Sa smeškom. Naručio nam je još po jednu.
– A ti? – pita me isto.
– Imam devojku. Volim je.
– Dobar si.
– Kako ti je keva? – pitam ga.
– Ne znam. Nisam je video.
Opet je eksirao.
– Idem sutra u streljanu. Hoćeš sa mnom? – pita me.
– Radim…
– Jesi li naučio da pucaš?
– Nisam.
– Šteta.
Uzima nam i po treću lozu. Ja nisam završio ni prvu.
– Kako je u Australiji? – pitam ga.
– Vruće.
– Jesi li se vratio za stalno?
– Gde?
– Pa, ovde, u Srbiju.
– Stvarno nisi naučio da pucaš?!
Gleda me. Upitno.
– Šta će to pedagogu? – kažem.
– I pedagozi su valjda ljudi! – odgovara mi.
Posle mi je pričao o nekom svom ortaku. Veljku. Iz sedamdesetog bloka. Ja sam mahom ćutao. I slušao. Sreo je tog Veljka u Sidneju. Išli su na ribarenje. Sa nekim Edvardom. Sedim australijancem. Upecali su sabljarku. Zaboravio sam koliko tešku. A u tim vodama je inače mnogo teško upecati sabljarku. Gotovo nemoguće. Posle su je prodali nekom čilageru na ribljoj pijaci. Za par hiljada dolara…
Izašli smo iz kafića malo pre fajronta.
– Ako se predomsiliš za sutra javi mi se.
– Teško Mitre, radim ujutru.
– Dobar si.
Zagrlismo se potom. Svako krenu na svoju stranu. Nakon par koraka zastah. Okrenuh se.
– Mitre! – viknuh ka njemu.
Okrenuo se:
– Molim druže?
– Ništa… Drago mi je da si se vratio.
– A ja mislio da si se predomislio za sutra…
A ja sam verovao da se on promenio.
Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu gde živi i radi.
Napisao zbirku priča ”Izmišljeno ali istinito” 2010. godine.
Objavljivao u časopisu ”Avlija” (Rožaje).
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net
