Stefan Zlatković: Bol boli samo kada zaista boli

Stefan Zlatković

BOL BOLI SAMO KADA ZAISTA BOLI

Bilo je podne, iako nemam sat, znam da bilo je podne. Oko podneva počinju da mi se talože misli, u podne se isključujem iz sveta, ovog vražjeg sveta i upadam u koncepte misaonih gradova, čiji su lukovi iI krovovi i zidovi bez dvorišta da bi u njih neko zašao, a opet ti isti krovoi, lukovi i zidovi suviše zakrivljeni da bi neko sem mene samog tamo bivao I kročio.

Vražje podne, gde je sada moj krov od zlata, gde je sada moja ruka od morske vode, da bude slana da me probudi, da mene iz ovoga sna dozove? Čekam je i čekam, ali nje nema, pa je nema. Glad prožima mene celog. Glad za nečim, a ja ne znam za čim. Glad za boljim društvenim uređenjima, visokim intelektualnim prijateljstvima, glad za kretanjem prema ulicama kroz trgove savršenog mirisa kiše u laganom samrtnom suncu što nosi ga u skute svoje okrutna noć. Već razmišljam o noći, noć me miluje, noć je moj bog. Ona ćuti, nikada glasa ne pusti, a priča više od svih. Ulična rasveta umre tamo gde ona odluči da pruži ruke, i tada me udomi u svoje telo, htela to ili ne, ja je tražim, ja je imam, ona je moja, ja sam njen, ali opet samo opet, samo na tren, nema tog sunca, tog vražjeg sunca, i ja biram ko će mene videti, ja nisam njegov ja sam njen. Podseća me ta noć, na sve ono što nikada nisam imao, podseća se na ono što bih hteo da dam, a opet se bojim u nju da kročim sam. Često sebe pitam, često sedim za stolom i pitam sebe, da li bi noć imala smisla ako u nju ne hodim sam? Kakva bi to onda noć bila, zar noć nije samoća, zar noć nije smokva od meda i oraha, tako čudnovata legura, kao što je kralju predodređen jedan at da ga nosi u smrt i da sa njim ponosno mre, da dele jednu dušu i da isti taj kralj bude usamljen kraj drugih ljudi, ali da taj konj otklanja mu nešto, neku nelagodu, da sa baš tim konjem on nikada ne bude sam? Takva treba noć da bude. Tako je makar sanjam ja, ali često ne znam za njom poći, jer se bojim takve bezumne slobode u kojoj bi mogao biti slobodan i sam. Šta bih tamo činio, da li bih jeo zemlju i pljuvao je u ostalu zemlju, gde jedno zrno uzeh i pretvorih ga ustima u svoje, da li bih i drugoj zemlji tražio da se meni pokori, poput diktatora što kroz krv gradi vrsnu legendu besmrtnu za sebe, a rascep, ožiljak za treće koleno dedova kojima je isti taj rascep sečivom ili metkom napravio? Ne želim takvo ludilo.

Vražje podne, to vražje podne. Tera nešto u meni da traži, da se čudi nad svetom, osećam kao da sam već tu, kao kakav cvet, zrim, puštam sebe napolje sa laticama da se otvore, glava mi je visoko, ali latice ne daju sebi da se otvore, treba mi podne, još koje popodne, da prevaziđem sebe, da konačno shvatim šta se krije iza tog podneva, ali mi ne ide, ne mogu, ne shvatam i boli me to, iskreno. Sanjam, često sanjam, kako cepaju mi se grudi, i iz njih izlazi neko ili nešto, i ja mu vidim samo osmeh, iza neba ovenčane slave, planiskoga visa, gde znam da je ta osoba iz mojih grudi oslobodila sve sužnje prošlosti, i svi oni trče ka njemu u jednom ratnom pokliču, i bacaju oružja niz reku, i savršenim taktom, jezikom drugačijim nego bilo koji koji sam ikada čuo, pripitomljavaju ostale zveri, pokazuju im razum, mesto da daju im odeću i bude u njima ono što čini da budu ljudi. Tu se san prekida, a ja bolan sanjam tog čoveka, i želim da on bude ja.

Možda u tome jeste smisao celog problema mog pod navodnicima podne. Možda ja jesam dostigao leto svoga zrenja, možda je vreme da prekinem da zrim, možda kada bi svi ljudi koje sanjam, i svi sužnji, i svi gradovi i mostovi, pogledali baš u moje lice i ja na trenutak pogledao u lice svakome u njih, i možda baš kada bih pogledao u lice onome čoveku što pohodi moje snove, možda ako bih pogledao još samo jednom…

Da, zaista ja vidim, ja sada vidim potpuno jasno. Da sve ruže ovoga sveta, samo bi umrle kada ne bi bilo njihovih baštovana da gaje, vole i čuvaje te ruže, ruže najlepše boje, ruže znanja, ali isto tako svi baštovani umrli bi kao psi pokraj puta, izbledeli bi kao prva dečačka ljubav, kada ne bi bilo tih ruža da o njima misle i brinu. I ja sam jednom bio samo seme, ali sada sam i sam baštovan, spreman za cveće ovoga sveta, i polja ovoga sveta. Sa prizvukom najveće ironije napuštam podne, i reći ću još jednom opet u toj istoj ironiji, taj čovek iz sna, možda jesam uvek bio ja.

 .

Stefan Zlatković, rođen 19. 08. 1993. godine. Student druge godine Filozofije na univerzitetu u Novom Sadu.

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/biljke/cvece/ruza/slides/cvece-ruza.html