Stefan Zlatković: O tvom poljupcu

 Stefan Zlatković

O TVOM POLJUPCU

.

I

Jednom su me prikovala sva sečiva,
jednom je neko popio moje kosti,
jednom je neko uzeo svu moju kosu,
Jednom je neko probao da uzme moju mladost,
jednom je neko polomio moje prste,
jednom je neko jeo moje srce na moje oči,
jednom je neko probao da uništi moje noge pre nego što sam trčao,
jednom je neko probao da uništi moje ruke pre nego što sam u jakom stavu hodao,
jednom je neko probio čeličnom rečju moja pluća pre nego što sam disao
jednom je neko pokušao uništiti onu suštinu, dok je na svojim olovnim
kandžama osude vukao tu istu suštinu kroz blatu, dok je činio nakaznom,
smešnom, dok je kidao komade njenog dečaštva, dok je lomio stopalima
njene dlanove, dok je jedno oko izvadio za bol što ne da se zaboraviti
a drugo ostavio da vidi gde je raka što grobom biće kao slast u prekidu patnji
neko je jednom probao da dozove u meni smrt
i tada, video sam lastavicu, jednu nežnu, jednu tihu, laku kao noć, i blagu kao
san, što vodila me je kroz ulice, i više nisam, više nisam bio sam

II

Jednom sam tragao za njenom usnom,
prvi put sam joj poklonio stih, jednom sam prosuo
ostatak duše, jer kockar je kockar, dok dušom je rob,
a kada sebi dug vrati, dug je vratio i detetu svoje prošlosti,
kome su karte samo karte, a ne poziv u zlo, i to sam dete ja bio,
tužno i bledo, ali ponudio tebi ja sam stih, lastavice moja, i
za uzvrat ti si meni osmeh poklonila, i počeo sam te čuvati
u rukama, počeo te moliti i celivati, samo da mi se smeješ
pre nego što pođeš u san, počeo ti stvarati da bih gledao
tvoje oči kako moju sreću stvaraju, pustio te da sastaviš
sve ono mrtvo, što drugi su ubili, i kada saznali smo da od
njih demoni su postali, skinuli ih sa strašnih mučilišta i pustili
ih umreti, jer nema te kuće sa polomljenim krovom, koja
se kućom može zvati, niti ima te majke koje može decu u rat
pratiti, ali ne čekati ih da se vrate, i za sve poklone u tvojoj
bolnici, poljubaca i nežnosti, gde lečio sam slomljen duh, ja
povratih snagu čoveka, i za tebe lastavico počnem gnezdo
svijati, svaki put jednom rečju više nakon što pođeš spavati,
a ja tvoje poljupce ostanem brojati sam

III

Danas sam lastavice čovek tvoj, čovek slobode,
čovek čežnje, ali ne i strasti, tvoj čovek vrline, što
pokloniće čak i zlima, ali nikada od krivih krasti, jer
što i bih kaljao lepotu što dala si meni, što bih grešio
od tebe dušu, jer kao što znaš od svih bolje, kao što pamtiš,
jednom me je neko slomio, dok si ti znala milovati,
jednom me je neko ružio, dok si me ti činila lepim,
jednom me je neko pokušao ubiti, dok si me ti dala ljubiti,
jednom me je neko probao proterati, dok si me ti u naše gnezdo primila,
jednom mi je neko dlanove lomio, dok si mi pustila da tebe milujem,
jednom mi je neko dušu probao uzeti, a ti si mi pomogla da oživim sebe mrtvog
nežno moje proleće, tebe ljubavlju zovem, jer ti meni tako stvarna,
izgledaš kao san, i zato te lastavicom zovem, da ne prekinem tvoju čaroliju,
mila moja Anđela, nikada kao tebe, nikoga nisam voleo

Стефан Златковић, рођен 19. августа 1993. године. Студент друге године Филозофије на универзитету у Новом Саду.

Писањем се бави посљедње три године.

Истакнута слика: http://www.besplatne-slike.net/desktop-pozadine/slides/scece-raste-iz-kamenog-zida.html