Poezija Latinke-Zlatne (Altenke Sapundžhieve)

Poezija

Латинка-Златна (А. САПУНЏИЕВА) је рођен 1957. године. Живи и ради у граду Ловеч, Бугарска.

Објавила је девет књига поезије: “Жена природе”, 1994, “Изабрани од Сунца,” 1998 “Родопске Беллс”, 2004, ” Нисхан”, 2006, “Реквијем”, 2007; “Стидљивост” 2008; ” М Е Л О Д И Ј А   У   З Е Л Е Н О М”, 2009, “Сјај”, 2010, “Дах”, 2012


 

.

ИСПОВЕСТ

 

Глава ми испуњена поезијом

и песмама у стотинама кочија.

Да ли зато не могу да трпим лажи,

напудерисане речи и вештачке сузе?

И отворено искрена сам с вољенима!

Да ли се зато по улицама саплићем и падам?…

У мени се као пламичак разбуктава

ватрена огорченост

против рутине и профанисања

осећаја и љубави.

Зашто свему светоме

прекидамо врпцу?

О, где је принц на белом коњу,

да ме однесе

у Царство Бајки?

Где ли је залутао?

Када ће доћи?

Жудим једино за љубављу,

а саплићем се о камење.

Али ипак има наде,

чим ми је глава испуњена поезијом

и песмама у стотинама кочија.

 

 

СТРЕМЉЕЊЕ

 

Не корим те

што за мном жудиш.

Желим само да те опоменем

да сам тајанственија

од планине;

дубља

од мора;

богатија

од земље;

неухватљивија

од ветра;

већа

од неба;

жешћа

од сунца,

а моје ће те песме

натерати да полудиш…

 

Али, зашто се опет играш

мојом косом?

Како ти се очи лепршају!

И како се смејеш…

 

Хоћеш ли мало воде?

 

 

СИМФОНИЈА У БЕЛОМ

.

„Мој друг – падобран – 
Лети заједно самном.“
Ангар

.

Желим да сам
твој падобран
отворен.
Од бура да те спасем.
На горе да те знесем…
Да будем твоје ЈА.

Желим да сам
твој падобран
отворен…

 

ЗЕМЉА МАШТЕ

.

1.
Сунце,
протежући руке,
лети к мени.

Са чиме палим
Љубав у њему?

2.
Сва
сам покривена
латицама
златним.

Сунце
када ми се
приближи
да ли ће знати
како да се приземљи?…

 .

 АРОМА  У  МРАКУ

.

 „Наполеон је Наполеон,

Јер је Жозефина

Крај њега! “

Наполеон

 

Наполеоне мој,

Када ти се дајем узимај

Онолико колико ти је потребно,

Онолико колико можеш да примиш,

Што преостане сачуваћу ти за сутра.

 

Не могу да премеравам

Нити да смањујем,

Ни да се зауставим.

 

Од  Нуле, зар ће ти премного бити?

Шта ћеш од ње да имаш?

 

Кад ти се онако дајем,

А ти тражиш на другом месту,

Мојих стотину врата остају отворена,

Јер права љубав је она,

Која и кад се грубо таласа,

Осам бала сачува,

Код деветог је  – у Рају!

Зато кад ти се дајем узимај!

Зар је то толико тешко?

 

– Не тражим ништа више!

А само,

Да те на крилима носим!