Redakcija Stefan Zlatković
Стефан Златковић
ВРЕМЕ
Јефтине метафоре, ето толико је имао у џепу. Јефтине метафоре и по који бакарњак што формирају га сузе. Његов брат, његов идол, херој, његов предмет дивљења седео је у инвалидским колицима и гледао, по Бог зна који пут мечеве Џоа Фрејзера. Брат је увек говорио да више воли Фрејзера, јер он је био много природнији од Алија. Некада је и брат боксовао. Некада је био потенцијал, некада је ишао на његове мечеве, некада га је чекао на паркингу близу свлачионице. Волео је то, али не онако, када неко каже да нешто воли.
Време, спушта своје нокте лаких љубавника што кроз ноћ, у уздасима оштре сечива свога знања, каљена у пракси. Уплиће се у мисли и враћа слике, стимулисане погледом на брата у колицима, на његово тромо тело, ту су некада били мишићи, који си причали бескрајне приче о сатима удараца, о бескрајној вољи. Савршени ударци за савршену будућност. Једном, можда, некада, сада, више, никада, али увек, можда, једном.
Брат је некада био боксер, брата су некада звали Џо. Џо је више од брата, он је ходајућа митологија, са крајем јесењег лишћа, Луциферских падова. Сада је мање од човека, тек после плиме емоционалних траума, у плажи његовог профила, виде се зрна, што су некада обликовала лице. Стално одвраћа поглед са Џоа, јер ко би могао гледати у срушене мостове младости, кроз чије бетонске конструкције воље извире тужни цват, влати траве мртвих мисли. Гледа кроз прозор. Проклети стан, проклет живот. Оца нема. Џо је идол. Џо је старији само две године, али Џо је некада био титан. Титани се штују у култовима. Он је напустио старе олтаре. Мајка ради, тешко и напорно, али Џоово лечење је прескупо. Сећао се када је Џо био то тежиште његовог постојања када би пао доле, а тај, тај други ветар под чијим присуством вришти само Сунце, док он стоји непревазиђен под рукама самог космоса. Много се тога изгуби у самој нарацији, неке емоције, да се дода последња боја, да нема представа и мњења, само чисте истине, деца која убијају први пут, постају свесна, да је тело некада само тело.
Џо је имао пријатеља, друга, брата, све конотације повезаности између две особе. Комад срца, попут увојка косе, да га носе око зглобова десне руке да ојача јер била је увек то она слабија рука. Џоов пријатељ, није имао Џоов таленат. Џоов пријатељ је био љубоморан. Време брзо пролази, време није криво, оно је само ту, није оно одлучило да буде немилосрдно, он је. Џо је био клише самог стерeотипа. Редак таленат, из сиромашне породице. Џо никада није повређивао противнике, не како је могао. Чак ни оне јаче од себе. Сви су поштовали Џоа, и нико није дирао мене. Чиме му ја враћам? Изломљеном нарацијом. Опрости Џо, ово је само исповест једног тужног човека, његових мисли, увек проклетих мисли, јер да нема мисли тело не би могло мислити, не би мислио да мислим, и онда не би знао да знам. Морам мислити, а стара изрека каже да мислити је веома болно. Џо, ништа ти од овог нећу у лице рећи, гледаћу те док гледаш, разлика је у томе што ја видећу, ти вероватно више никада нећеш. Лутања су моја дуга, и сада се враћам у причу. Џоов пријатељ је имао новац. Џоов пријатељ је оно што би старци од морала, рекли да је зло. Џо није имао пара. Џо воли маму и мене, више од осталиx. Џо је херој, Џо је титан. Другар је Џоу понудио много новца да Џо изгуби меч у финалу против њега. Џо је дуго мислио, Џо нас воли. Џо је узео новац, забио сечиво Брутових издаја у моје тело, тако да на моја плућа израсте себичност, а ја заувек отежано дишем. Од тог дана мало мање волим Џоа.
Џо је изгубио меч. Сви су знали. Чекао сам Џоа на паркингу. Хвала ти нарацијо никоме, клетва је времена што мора да тече, а не да стане тамо, негде далеко, ретки дани, када су Џоове мале паре биле шећерна вуна, хамбургер, сок, рука у руци старијег брата, ношење кући на леђима, старији брат је цео свет. Напали су га. Исти људи, ударали су га. Он је готово преминуо. Ум се замрзава од саме апстракције када треба речима приказати трауму, није нам намењено то да чинимо. Ја сам видео и не могу описати. Сећам се бетона, сећам се његовог погледа, крви, крви, јако много крви. Џоова легенда је замрла. Само повремени репортер потражи овај олтар, овај култ, прође кроз приче једног палог Титана, и настави тамо, где време кроји стваран свет. Ја сам наставио да боксујем. Смешно заиста. Испоставило се да имам више потенцијала од самог Џоа. Ишао сам полако, вежбао, куповао време, чекао, време је само део, дужина простора у којима обитавају људи и свемирски богови, неразумљиви јер крију тајне метафизике и етике, које ми не можемо да докучимо. Џоов другар ми је понудио исту ствар као и самом Џоу. Рекао сам Џоу, чисто да зна. Зато влада ова тишина. Небо се протеже у даљини, осећам у својим костима сваки лист који шушти, маштам хероинске зависнике и њихова тела, која горе ледом јер се боре са личном апстиненцијом, сваки гладиjатор умире на крају. Време је слепо, али је слепи видовњак, док год тече његов корак, оно броји свачију смрт. Пресеца ме његов глас. „ Хоћеш прихватити понуду? Знаш да се ја нећу љутити..“
Већ ме обузима бес. „Никада то не бих урадио, макар пропали заједно, одбранићу част твоју, јер ти не можеш! Разумеш ли ме?! Разумеш!?“, плитак је мој бес, али ме боли Џоово изгубљено наслеђе.
Он ме гледа из својих колица. Иронија, иронија, иронија. Када су му поломили кичму и ноге, оставили су руке, да не може ништа са њима чинити. Он узима маказе. „Велику сам ти неправду учинио, и сада ћу то поправити. Када већ не желиш узети новац, а желиш победити, онда је време да те ослободим. Да ти дарујем твоје лично време, твој лични живот. Овим те ослобађам. Волим те, запамти то увек. Волим те“.
Нисам видео Џоа, како се смеје, много времена. Маказе је принео врату. Не могу да појмим шта се дешава. Маказе гура у врат. Извлачи. Крв, тече из вене. Крв тече, његово тело пада назад у колица, лако и споро, од титана оста само легенда. Од титана оста слобода, његова смрт дарује ми ружу слободе. Зовем хитну помоћ, све се убрзано дешава, причам са људима, лудим, хистеришем, плачем. Црне рупе величине бола, засењују све што видим. У овом исијању патње не могу да повежем ништа у логички контекст. Лудим и треба ми, треба ми нешто за шта ћу се ухватити. Џоов друг мора пасти вечерас. Мајка плаче, али ја немам времена. Немам времена за њено време, јер када бих укрстио време, њена спирала, круг у коме она ходи, круг камених зидова, нема решења. Моје време даје мени праву линију, и одговор, затим беспуће пост апокалипсе у којима гримизна сунца палог хришћанског морала одзвањају у тренуцима, када се крв пролива по песку. Спреман сам.
Корачам дуго, до исте оне свлачионице и истог оног паркинга. Људи су ту, људи су окупљени. Он је међу њима. Стоји, у мојим очима, он је црвена боја, коју моје зенице појме као узрок, детерминанту, све боли мог живота. Више не може да ме уцењује, више не може да ме повреди, сада видим, сада знам. Није он убио Џоа, Џо, Џо је ослободио мене. Џо ми је дао бес, дао ми је овај врисак, дао ми је ову бол да надвладам себе. Дао ми је да могу јер хоћу, дао ми је да желим јер могу, дао ми је слободу у времену, да преобликујем свет, свој свет, да моје сузе постану бедеми, да мој бол буде врисак, да климакс мог беса буде ослобођење у срећи. Хвала ти Џо.
Не осећам зубе времена, не осећам секунде, док се снага гради у мени. Излазим у тај ринг. Људи нас гледају. Последњи пут ме пита да ли желим новац. Пљунуо бих га, али само тихо му дајем, не. Гонг удара. Све је као некада када сам вежбао са Џоом. Ниједна победа није ништа значила, јер сам живео Еден њихове сенке. Ваздух улази у моја плућа. Покушава да ме удари. Вриштим пред људима. Сваки ударац ојачан је мојим Титаном, есенцијом његове воље, која преко искуства љубави и братсва, мој брат одзвања у мојим песницама, спреман да поруши свет, од кога ме је хтео заштити. Осећам се будним, живим, кротим време, оно је мој ат, што улива своја копита у вене повести. Ударам, ударам, ударам. Осећам повратну силу својих песница, док га ударам у главу, он постаје тром, ипак ми враћа. Боли ме глава, али нећу поклекнути, не сада, не никада. Несаломива је моја воља, ја сам око деце док чекају падалице и моле се преко бајатих кора хлеба за богате трпезе очева и мајки. Ја сам полет песника, док из њих исијава сунце инспирисане уметности, ја нећу пасти, ја идем напред. Ударам га поново, моје тело је уморно, мој дах постаје тежи, али ово је слобода. Пада на колено. Ван бедних конотација правде, спремам олово моје песнице и ударам га последњи пут. Он пада. Осећам како ми горе песнице.
Окрећем се док судија одбројава. Маса је у шоку. Он се не диже. Све пролази, добијам појас, он није у стању да стоји, осветио сам Џоа. Бацам појас није ми ни требао, никада. Излазим на паркинг, осећам хладноћу како струји кроз мене. Гледам место, где је Џо све изгубио. Желео бих пустити сузе, али тиме бих скрнавио све што је мој брат икада учинио за мене. Гледам небо, ноћно, и први пут видим боје његових звезда. После овога, после ове победе, моћи да одем негде, да успем, али то није битно. Џо је преминуо, у мом срцу нема немира, осветио сам га, оним што ми је он подарио. Вероватно би био поносан, мој брат. Мој брат, мој титан, мој идол, мој херој, моја шећерна вуна, моја рука у руци. Носим све што јесте у ономе што зову срце, а ја га могу појмити, она ватра што греје хладна тела туге. Време и сада тече немилосрдно, док ја стојим, овде где се рађају прве трагедије будућих извора снага. Време тече, али Џо, као и сви други на његовој кожи пронаћи ће бесмртност. Тако се рађају легенде. Кроз време, знамо да смо живели, али знаћемо да смо живели, тек онда, када дату слободу схватимо као мач, и изазовемо на двобој овог немог бога. И када паднемо, под лакоћом праха наших костију, оно ће нас пригрлити као најдраже синове, подариће нам историју. Даље не могу знати његове осмехе насумичног даровања среће, али могу пловити крај њега док дишем. Непроменљива реко што обликујеш егзистенцију, кроз снагу своје слободе, ја ходам по теби, а ти ми дарујеш бесрмтност. Живот бира нове окуке, које одређује збројена свест узрока, а ја одлазим кроз ноћ.
Стефан Златковић, рођен 19. августа 1993. године. Студент друге године Филозофије на универзитету у Новом Саду.
Писањем се бави посљедње три године.
Истакнута слика: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/slides/vetrokaz-u-obliku-broda-na-krovu-kuce.html
