Redakcija У његовим рукама многи животи су били на прекретници. Постављало се питање живота и смрти. Чешће је живот односио победу а сигурну руку доктора Јанковића, анђео водио и скалпел усмеравао. Зној на челу, испод проседе косе, говорио је више од речи. Плаве очи, попут неба, уливале су пацијенту наду и веру да ће победити болест. Доктореве наредбе су биле оштре, пратиле су скалпел, који је одвајао болесно од здравог, живот од смрти. Сваки пацијент је био за доктора Јанковића исти. Без обзира на боју коже, веру и националност. Често је попут чаробњака изналазио решење и после завршене операције говорио, одахнувши:
– Од мене толико, за остало нека се Бог побрине.
Тако би и било. Тешки болесници, које су други отписивали и нису им давали никакву шансу, оздрављавали би и на своје ноге одлазили из болнице. Са болничког прозора пратио би их поглед хирурга и као горостас махнуо срећном човеку, који уз осмех одлази својима.
– Докторе, откуда љубав према хирургији? – питам из знатижеље.
– Е, откуда, да не верујеш, волео сам да обрађујем младо дрво, да правим играчке нашег времена и ножем фино скидам младу кору врбе…
Остајем затечена одговором, слушам снажан мушки глас који улива свакоме поверење, одговор се наставља.
– И тако, волео сам иглом да шијем. Нас је било десеторо деце и није се могло свима купити ново одело, требало је нешто и окрпити.
У мислима враћам фине шавове на кожи које је та рука хирурга извезла и који су остали као печат неког спашеног живота.
– Радимир, име говори све о Вама, Ви заиста волите да радите, за вас је посао исто што и живот. – говорим у слушалицу телефона.
– Волим да радим, увек сам долазио на време на посао. У собама код пацијената и по ходницима, где је горело у јутарњим сатима светло, гасио би, био сам штедан, ваљда ме живот томе научио. – прича хирург у пензији.
– Знам да вам није било лако да из малог места, Оклаце из Брњака, постигнете тако велики успех. Зубин Поток је веома удаљен од Косовске Митровице.
– Није било лако, било је много тешко, али ме љубав према хирургији водила и тако сам отишао у Београд, завршио хирургију и давне седамдесет шесте отпочео са радом и остварио сан, постао хирург.
Размишљам које питање поставити тако великом хирургу а да ипак што више сазнам.
– Како је било током тако дугог рада пуног стресних ситуација, јесте ли се уморили?
– Нема умора, мене је рад у хируршкој сали испуњавао, давао ми снаге, обнављао ме, нисам се уморио. – уз осмех одговара доктор Јанковић.
– Чула сам да сте били строги у сали, да сте тражили од свих радника, анестетичара и инструментарки да све перфектно раде?
– Био сам строг, можда и више него је требало, али све у интересу пацијената и успешности операције… – одговара доктор Јанковић.
– Знам да је морало тако да буде јер сте врсни хирург, свој занат сте учили на Институту Петровски у Москви, а тамо се дисциплиновано радило.
– Свакако, тај хируршки занат је сложен и мора се знати сваки крвни суд, сваки капилар, нерв и много, много тога…
– Хвале Вашу стручност сви којима сте помогли. Ваши сарадници, посебно они који су инструментирали као и други који су са Вама радили.
– Хвала им, инструментарке су као продужена рука доктора. У сали је тим, радио сам и са албанцима и тад се мислило само о пацијенту, ма које националности био. Постојало је операционо поље и Хипократова заклетва..Помоћи болеснику спасити му живот.
– Докторе Јанковићу, по мишљењу многих пацијената и мом личном мишљењу, дали сте печат времену у коме сте као врсни хирург оставили траг који ће се памтити.
– Хвала, хвала, ја сам то из љубави радио. – позива се доктор на почетак разговора.
– Кад већ причате о љубави, знам да сте веома добар отац. Од ваше петоро деце троје су пошли вашим стопама, док су ту и правник и економиста, то је заиста дивно. Срећан сте отац и то је велики успех.
– Сан сваког мушкарца је да буде отац, други да су му деца успешна, а моја су заиста успела у животу. У том њиховом успеху и мајке су дале свој допиринос. – онда тишина, знам и зашто… Реч мајка у животу доктора Јанковића има место светице, много је волео ту особу која му је подарила херцеговачки дух.
Успешни су синови који мајку тако воле и поштују а о оцу лепо причају. Таква два бића створила су горостаса који док је ишао ходником у белим кломпама и зеленој униформи, седе дуже косе и прозирно плавих очију. Остављао је утисак да се земља потреса и да није са ове планете. Само великани могу о себи оставити такву слику у памћењу нас обичних људи.
Наш телефонски разговор се наставља мојим питањем:
– Шта мислите о женама? То је питање које сваку жену занима, па и мене.
– Жене су нежне, на њима кућа лежи а и сама анатомија жене је таква да им треба одати поштовање због рађања, месечног циклуса… Треба их поштовати и ценити.
Имало би безброј тема о којима би врсни хирург имао шта рећи.
Пожелела сам доктору Јанковићу да још дуго ужива у пензионерским данима. У срцу великог и познатог хирурга има места за свакога и љубави која се са годинама увећава.
Лепо је бити савременик великих људи, наше поднебље често изнедри такве, на шта смо посебно поносни.
