Redakcija Три куће на једном брегу. Из једног димњака дим се вије од раног јутра. Сам самцит у селу живи Он. Да баш тако Он, могао се звати било како јер их је данас све више самих. А Он, се звао Љубинко. И заиста име о човеку говори, љубио је и волео све око себе. Људе, животиње, биљке, шуму, звери, све, баш све. Волео је живот имао је седамдесет две године, а носио их је као да су му добре тридесете.
Радио све послове у кући, у њиви у башти око стоке. Спремао најлепшу питу кромпирушу и киселио најлепшу цепкану паприку. А тек сир, е о декином сиру се причало на далеко и подуго.
Њива на време узорана, седне раном зором на трактор, капче своје намести, тако је звао свој плави качкет. Пооре, подрља, посеје све на време, нико још није ни окрчио стару талу, а Љубинко посејао. Говорио би:
– Питају ме јеси ли луд што све то радиш?
– Угнем раменима па им одговорим ”Ја другачије не могу”.
Сад размишљам кад видим њиве около стоје као и она његова. Ору се у касно пролеће или у рану јесен, нико их не пожурује. Овај верни орач оре небеске њиве и више не пожурује комшије. Тако је било и са животињама које су му биле разговор.
Рано ујутру постројавале би се на врата. Прво би до прага чучала Дуката, мала миникица и љубимица, а потом пет мачака, а иза ограде дворишта осим пса везника још један пуштен пас. Хранио је Љубинко како храном, тако пажњом. Са сваком животињом би поразговарао, а Дуката је све пратила и тискала се тик уз ногу. Кад је миникици било лети врућина Љубинко би је ошишао тако да је лакше подносила жегу. Но муве су биле те које су досађивале миникици исто колико и жега. Љубинко би седећи под лозом у ретким тренутцима одмора, узимао грану лиснатог растиња и бранио Дукату од мува да би му правила друштво и да би причали.
Краве је гајио још боље од Дукате, њиме је угађао од росне траве до премеља, а онда би им истимарио длаку. Биле су као две лађе, крупне ухрањене и свим задовољне. Јато кокошака истрчавало би из кокошињца и чекало пред подрумом да буде нахрањено Љубинковом руком . И њима би упутио по неку реч.
– Е баш те живина, никад нисте сите, идите пасите…
Мачке би се добро најеле, а онда нашле добро место у хладу док би сиви мачак ”Пепи” дошао на прозор и са спољне стране приљубио њушку на стакло.
Љубинко би пошто нахрани све животиње седао за сто онако сам, узимао онако безвољно храну и повремено се окретао Пепију.
– Ево једи, наједи се лењивче један, мишеви преврнуше салаш, а ти чуваш мене. Мачак није марио што га газда кори, јео и уживао у сласној храни.
Долазило је на ред телефонирање, позивао је редом децу. Причао се са свим тројима, питао за сваку појединост и за свакога појединачно. Поподне су деца звала њега, а звали су га и унучићи да му се најаве да ће доћи.
Дочекивао је свакога, од случајног пролазника до праунучића које је посебно волео.
Волеле су и праунуке њега, био им је много драг. Радовали су се дружењу обострано. Унучићи су са момцима и девојкама били драги гости деку, а он их је све гостио, о томе се на дугачко причало.
Дванаестог априла, све је стало тог јутра, димњак није извио сиви дим. Животиње су цвилеле, урликали су пси, а краве су тужно рикале. Сви смо утрнули, отишао је неко кога смо сви волели. Сузе су биле као пролећна киша, а отишао је наш драги Деко у вечност. Нико животињама није пренео вест коју су нам из болнице саопштили те суботе, осетиле су да су напуштене, да је рука која их је хранила празна и скрштена преко леве руке.
Језиво је било слушати све те животиње и њихове гласове туге, Дуката је била најтужнија. Цвилела је неутешно, пси су подурлавали, а Пепи се није појавио на прозору и петлови су у два-три кукурикања најавили зору.
Све се некако ућутало да достојанствено испрати домаћина које је све волео и све хранио. И јеж који је био у плоту и који се ту окотио са младунцима је други дан отишао јер је и њему Љубинко носио отпатке хране, а он их ситном њушком сакупљао док се Дуката љутила и лајала на уљеза са којим дели љубав господара. У својим опанцима, вуненим чарапама, ушао је у операциону салу и као да је прешао праг овог света и отишао на онај свет, достојанствено како само сељак уме.
Заиста му је пристајало име које је носио и заиста је све и свакога волео, а то и ми и животиње најбоље знамо и ту његову љубав и даље осећамо, још јаче и још силније.
Дуката и даље прва пред вратима чека оброк и дружи се са новим житељима једног другог дворишта, а њене паметне очи и дочекање уз цику и изјаву љубави, свима су драге јер сви знамо да је тако била право и једино друштво нашем оцу, задњем летовцу.
____________________
Istaknuta slika: Akvarel ”Orač” by Rajko Šubić, 24,5 x 34,5 cm
