Redakcija Светлана Радосављевић
Јутро
Први петли најавише зору, Сава се лено окрену према прозору. Било је још мрачно ван. Тиха сета прође му лицем ,,Ови ранораниоци од петлова и после двадесет година буде рано село“. Ана се пробуди и упита: ,,Душо јел све у реду?”.
– У реду је све, само ови петлови су неумољиви, не можеш као аларм да их искључиш!
– Хтели смо да немамо аларм, душо, мени су баш занимљиви петлови.
Ана устаде и отвори прозор. Свеж јутарњи ваздух испуни собу. Она покри синчића још једним ћебетом и наслони лактове на прозор и удахну пуним плућима. Сава је гледао, лежећи на стомаку и питао се у себи хоће ли заиста Ана моћи да буде срећна овде на селу, хоће ли градско дете заволети село.
Ана као да погоди о чему Сава размишља па онако умилним гласом рече
– Биће нам овде лепо мир ми је био преко потребан, доста ми је позоришта и буке а и Андреј ће уживати.
– Радује ме да тако мислиш и да си спремна да оставиш све… трудићу се да свима буде лепо.
-Види бака је већ устала упаљено је светло хајде да јој се придружимо.
Док се Сава мислио да ли да устане Ана се обукла и пошла стазом према летњој кухињи.
Бака се обрадова снахи и одмах је послужи слатким од кајсија и скува јој кафу.Млада жена је била љубопитљива и свашта је баку запиткивала.
Баки је била узречица „Радости моја“, и сваки одговор почињаше тако. Ани се много свиде та мека и нежна реч коју није никада раније чула. Као мало дете отворених уста је слушала баку која јој исприча много тога о свом животу на селу.
Кад им се Сава придружи након сат времена једва да га приметише две жене.
Биле су заузете разговором и слагањем кора у тепсији, правиле су гибаницу.
Сава је гледао слику која га испуни радошћу. Ана је била тако весела и раздрагана као девојчица а бака румена у лицу и говорљива као никад до тад.
Оте му се уздах из груди и као да одагна неки страх који је изгледа по овој слици био неоправдан.
– Село ће, радости моја, да спаси овај свет Бог је све дао што једној живој души треба а без рада нигде живота нема. – рече бака као да са задњом кором треба да закључи разговор.
Ана се насмеја обриса руке крпом и примети Саву у вратима.
– Устао си радости бакина и душо моја ево слатко од кајсија а кафа ће одмах.
